Reč po reč

Verovatno od trenutka kada je čovek shvatio da se oko zvezda, koje vidi na nebu, vrte planete slične onoj na kojoj i on živi, počeo je da se pita da li i njega neko odande posmatra. Pitanje da li postoji i neki drugi život od tada ne prestaje da nas muči. Mada, možda je u stvari samo pitanje nedovoljno precizno. Verujem da bi pravo pitanje trebalo da glasi: da li postoji život drugačiji od ovog koji mi poznajemo u ovom trenutku? I tu je odgovor za mene vrlo jasan i glasi DA. Kao i u jednom prethodnom tekstu, prvo ću se vratiti na početak, odnosno na dve različite teorije o nastanku života na planeti Zemlji. Jedna je kreacionistička a druga je teorija po kojoj je došlo do kombinacije različitih faktora koji su doveli do rađanja života. Razlika je samo u začetku života, jer sama teorija evolucije je priznata od strane Vatikana još 2008. godine, pa kasnije i 2014. godine. Da nismo ni mi baš uvek mimo sveta, pokazala je izjava koju je 2014. godine dao otac Nenad Jovanović u kojoj navodi da...

Kada samo počeo da pišem ove tekstove imao sam nameru da obradim neke univerzalne teme a ne da budem inspirisan dnevnim novostima i vestima. Međutim, vest sa početka meseca me je navela da ponovo napišem par redova o moralu naroda na ovom prostoru. Radi se o tome da je jedan Mlađan posle 40 godina pronašao jednu Marinu. Oni su rođeni brat i sestra a sve ove godine to nisu znali. Nisu znali jer su njega posle rođenja ukrali. Da, neko ga je odmah po rođenju ukrao i prodao. Nažalost, Marina i Mlađan nisu usamljeni slučaj. Daleko do toga. Teško da se može uopšte pretpostaviti koliko je dece ukradeno u poslednjih 50 godina. Možda i duže. Mi ni ne znamo koliko je mališana, na najdvratniji mogući način, otrgnuto od svojih majki i prodato kao džak brašna. Ne znamo ni koliko, a kamoli ko je to radio. I nisu u pravu „novinari“ koji sada pišu da je rešen prvi slučaj otmica bebe. Ništa nije rešeno. Brat i sestra su se pronašli, i to je jedino tačno, a slučaj može biti rešen jedino onda kada se pro...

Negde početkom 2007. godine vraćao sam se iz Bukurešta za Beograd. Avionom. Tada sam radio u glavnom gradu Rumunije i svake 2 ili 3 nedelje sam dolazio kući. Nije bilo direktnog leta pa sam najčešće išao preko Beča. Tako je bilo i tog petka. Spakovao sam nešto stvari u torbu i pravac na aerodrom Henri Koanda. Sam dolazak, čekiranje i ukrcavanje prošli su bez problema. Međutim na samo poletanje smo dosta dugo čekali. Ništa neuobičajeno ali mene je polako počela da hvata nervoza jer je malo vremena između dva leta. Poleteli smo, sa ne malim zakašnjenjem, ali sam i dalje računao da ću imati dovoljno vremena. Računao sam i na to da postoji mogućnost da i drugi avion neće na vreme poleteti. Kada smo sleteli, trčao sam do šaltera gde je bilo čekiranje za beogradski let, ali bilo je prekasno. Avion je već otišao. Otišao sam do šaltera za informacije da se raspitam šta mogu da radim. Vrlo ljubazna zemaljska stjuardesa mi je objasnila da tog dana nema više letova za Beograd već jedino sutra uju...

Sedim za svečanom trpezom. Na astalu mnogobrojne đakonije: žuti se proja, u plehu pečeni krompir sa slaninom, u ćasama ajvaj i pinđur, prebranac se puši iz zemljane činije, pihtije posute alevom paprikom, vruća gibanica, sarme i tek ispečeni ćevapi i kobasice. Za salatu domaćin je izneo pečene paprike sa belim lukom i paradajz. Za piće, naravno, domaća rakija i to kajsija. Na plakaru su monografije Tesle, Pupina i Milankovića, naučnika na koje smo najviše ponosni. Posle večere posluženi smo kafom i čokoladnom tortom. Manje više reklo bi se da je u pitanju tradicionalna srpska gozba. Da li je to baš tako? Hajde da pogledamo stavku po stavku. Krompir – poreklom iz Amerike. Kukuruz – poreklom iz Amerike. Paprika – poreklom iz Amerike. Paradajz – poreklom iz Amerike. Pasulj – poreklom iz Amerike. Pihtije – jelo koje poznaje najmanje pola Evrope. Čak i u Litvaniji prave ih na indentičan način. Sarma – poreklom iz Kine a do ovih prostora stigla preko Osmanlija. Ćevapi – poreklo reči je iz tu...

Po indijskoj mitologiji svet je u znaku triju bogova (Brama, Šivu i Višna), Posejdon i Neptun poseduju trozubac, Kerber je imao tri glave, Isus je vaskrsao tri dana posle smrti. Nama poznati svet ima tri prostorne dimenzije a ako ti nešto baš i ne ide, nije loše tri puta kucnuti u drvo. U hrišćanskom svetu postoji i verovanje u Sveto trojstvo. Međutim, stanovnici Srbije ne bi bili ono što jesu, ne bi bili narod najstariji, da nisu to verovanje malo nadogradili i prilagodili. Naime, u Srbiji, a naročito u partiJotskom delu stanovništva, izuzetno je popularno jedno lokalno sveto trojstvo: Kosovo, migranti i pederi. Kao što u matematici tri nekolinearne tačke definišu ravan, tako i u Srbiji ove tri teme definišu pravog partiJotu i rodoljuba. I tu nema greške. Biću slobodan te ću napraviti još jedno poređenje sa matematikom: ono što u geometriji predstavljaju tačka, prava i ravan, to u kafansko tviteraškom patriotizmu predstavljaju Kosovo, migranti i pederi. Jer, naravno, oko ovih stvari n...

  Čika: Koju vakcinu danas dajete? Teta na šalteru: Fajzer. Čika: U, dobro je. Neću onu Astra Zeneku. Mogu da primim sada? Teta: Ali u kartonu vidim da ste vi već primili prvu dozu Astre. Čika: Jesam. I ne odgovara mi. Nije to dobro. Nisam zadovoljan. Teta: Pa ne može tako. Koju ste primili prvu morate da primite i kao revakcinu. Čika: Ali nisam zadovoljan. Astra nije dobra. Teta: Gospodine ne možete da birate i menjate kako hoćete. Čika: Svasta. Pa rekli su na vestima da možemo da biramo. Ovo nije nikakav igrokaz ili vic, već stvarna situacija iz jednog beogradskog Doma zdravlja, kojoj sam lično prisustvovao. Odmah da priznam da ja nisam, za razliku od bar 5 miliona stanovnika Srbije, nikakav medicinski stručnjak i pojma nemam o sastavu vakcine niti o tome kako ona deluje na modifikovani RNK. Znam, stidim se, ali je tako (da stvar bude gora, nisam ni fudbalski stručnjak i priznajem da ne bih bio nikakav selektor). Vakcinu sam primio i sasvim se slažem sa antivakserima da ću odapet...

Nikada nisam voleo Tita. Ni kao dete. Nikada nisam video poentu u glorifikaciji jedne osobe koja se prikazuje kao kakav superheroj iz Kumrovca, ali bez kostima. Nije mi nikako bilo jasno zašto se sve vrti oko jednog čoveka. A i nervirao me je. Visio je sa svakog zida, virio sa prve strane svake knjige, smeškao se sa goblena i tapiserija. U školi su nas bombardovali pričama o jadnom malom Joži koji nije imao ni sanke pa se spuštao u starom koritu, ali je kasnije, isključivo svojim trudom i radom, postao najveći sin svih naroda i narodnosti. I sve je on znao da radi: i da se snađe kada je bio jako siromašan dečkić, i da ratuje, i da lovi, i da radi na mašinskom strugu, i sve ostalo. A da ne pričam o potpunom debilnom obožavanju lika i dela maršala koje se najbolje vidi kroz idiotske stihove: otac se voli puno, majka se voli više a Tito se voli najviše. E taj nivo ludila ja nisam mogao, a ni hteo, da razumem. Tada sam sebi dao neku vrstu obećanja koju do danas nisam nisakim podelio. To je...