Prenoćište

Negde početkom 2007. godine vraćao sam se iz Bukurešta za Beograd. Avionom. Tada sam radio u glavnom gradu Rumunije i svake 2 ili 3 nedelje sam dolazio kući. Nije bilo direktnog leta pa sam najčešće išao preko Beča.

Tako je bilo i tog petka. Spakovao sam nešto stvari u torbu i pravac na aerodrom Henri Koanda. Sam dolazak, čekiranje i ukrcavanje prošli su bez problema. Međutim na samo poletanje smo dosta dugo čekali. Ništa neuobičajeno ali mene je polako počela da hvata nervoza jer je malo vremena između dva leta. Poleteli smo, sa ne malim zakašnjenjem, ali sam i dalje računao da ću imati dovoljno vremena. Računao sam i na to da postoji mogućnost da i drugi avion neće na vreme poleteti. Kada smo sleteli, trčao sam do šaltera gde je bilo čekiranje za beogradski let, ali bilo je prekasno. Avion je već otišao.

Otišao sam do šaltera za informacije da se raspitam šta mogu da radim. Vrlo ljubazna zemaljska stjuardesa mi je objasnila da tog dana nema više letova za Beograd već jedino sutra ujutru, da ću na tom letu imati rezervisano mesto, da kašnjenje nije moja krivica i da dobijam prenoćište u hotelu u blizini bečkog aerodroma, kao i večeru i doručak. Sve vrlo fino i profesionalno.

Ali...

Stojim na šalteru a u rukama mi plavi pasoš SR Jugoslavije, države koja u tom trenutku ne postoji već četiri godine. U tom pasošu nepostojeće države imam samo vizu za Rumuniju (da, imam vizu za Rumuniju) ali ona nije u šengejskoj zoni. A Austrija jeste. A hotel je u Austriji, van aerodroma. Problem u najavi.

Sve ja to mumlam sebi u bradu i razmišljam šta da radim i da li imam neku opciju.

-        Gospodine, evo ja ću Vam dati vaučer za hotel i objasniti kako da dođete do njega. – kaže mi stjuardesa na perfektnom engleskom.
-        Ne znam da li ću moći do hotela. – smušeno odgovaram.
-        Ne razumem. Pa let Vam je tek ujutru. Da li postoji neki problem?
-        Znate, ja nemam vizu za ulazak u Austriju.
-        A odakle ste vi?
-        Iz Srbije.
-        Ali ovde piše da ste iz Srbije i Crne Gore. – kaže ona posle neke provere u računaru.
-        Ma duga je to priča. – rekoh da je skinem sa vrata, jer ko će sad da joj objašnjava da dolazim iz jedne zemlje, da u rukama imam pasoš druge, a da oni u svom sistemu imaju naziv treće, jer austrijski programeri ne mogu da stignu da proprate sve promene. – Nego kažite vi meni da li ja nekako ipak mogu da izađem iz tranzit zone i da odem do hotela. Znate, imam vizu za Rumuniju ako to može nešto da pomogne. Obećavam da neću nigde, samo do hotela i nazad.
-        Sačekajte malo da proverim sa kolegama na pasoškoj kontroli. – kaže ona i ljubazno se smeška ali imam utisak da misli da nisam baš normalan.

-        Nažalost gospodine, kolege kažu da morate da posedujete vizu za ulazak u Austriju i da bez nje ne možete da prođete. Jako mi je žao ali morate do ujutru da ostanete u tranzit zoni. Evo daću Vam kupon za večeru i doručak u ovom restoranu ovde na spratu. – i gleda me kao bledu zamenu za Tom Henksa i nastavak filma Terminal ali za prikazivanje isključivo u zemljama trećeg sveta.

Ništa, šta da radim, pokupim kartu i pasoš, uzmem ručni prtljag i krenem ispraćen sažaljivim pogledom stjuardese. Kao neka jada.

Krenem da se šetam po tranzitu i da razgledam radnje. Ništa mi drugo ne preostaje. Tek je 5 popodne. Posle trećeg kruga po radnjama shvatim da sam naučio, manje-više, celokupan asortiman i gde stoji koji parfem a gde koja čokolada, ali i da me radnici gledaju kao da ću nešto da ukradem. Krenem do čekaonice i nađem zgodno mesto da sednem.

Ženi sam poslao sms da sam zaglavljen na aerodromu i da ću doći sutra. Te 2007-me nema bežičnog interneta a ni pametnih telefona. Sva sreća imao sam neke novine u torbi. Nisam poneo nikakvu knjigu jer nisam očekivao ovoliko slobodnog vremena. Okrećem one novine sa jedne na drugu stranu i shvatam da su tu od prošlog puta kada sam putovao i da sam ih već čitao. A da učim napamet tekstove nešto nisam bio raspoložen.

Vrtim se po onoj stolici i posmatram ljude. Dolaze sa svih strana sveta i odlaze na sve strane. Neko polako, neko u žurbi da mu, kao i meni, ne pobegne avion. Neko sa porodicom, neko sa kolegama a neko sam. Svako sa svojim mislima i planovima. I posmatrajući ih tako primećujem da polako ima sve manje ljudi oko mene. Otišli su svojim putem. Polako, ali sigurno čekaonica u tranzitu se prazni.

Oko mene više nema nikoga. Sve radnje i restorani su zatvoreni. Prošetao sam se po sablasno praznom tranzitnom delu i na drugom kraju sam video jedan par koji delu moju sudbinu čekajući jutarnji let. Vraćam se nazad i pokušavam da odremam na stolici. Ne ide baš.

Pre svanjavanja budi se intenzivno i mesto na kome se nalazim. Putnici dolaze i odlaze. Posle doručka vreme je i da ja konačno krenem ka Beogradu. Ukrcavam se u avion, tako da nema ništa od drugog dela filma, makar ne ovog puta.

Ovo što se meni desilo te 2007-me nije ništa ni neobično ni strašno. Dešava se da avioni kasne, dešava se da neko, iz raznih razloga, ne stigne na svoj let. I kako se radi o jednoj redovnoj pojavi tako su i avio kompanije pronašle načina kako da odreaguju i pruže najbolju moguću uslugu svojim korisnicima kako bi i drugi put koristili njihove usluge. I svi su prema meni u ovom slučaju bili divni i vrlo ljubazni. I nisam ja imao razloga da se ljutim ni na bečki aerodrom, ni na avio kompaniju Tarom, ni na ljude na pasoškoj kontroli.

Međutim. Bio sam ljut i nesrećan jer sam u rukama imao, ne samo pasoš države koja odavno ne postoji, već jedan apsolutno bezvredan dokument. Bio sam besan jer ne mogu slobodno da se krećem, besan jer bez vize ne mogu ni do glupog hotela već sam zatvoren kao u kavezu. Besan jer je to rezultat dugogodišnjeg truda i rada naših političara koji se jedino brinu za dobrobit naroda. Jer to to zasluga upravo tog naroda koji bez razmišljanja na izborima daje glas tim istim političarima, koji nemaju ličnih problema sa vizama i putovanjima. Besan jer zbog takvih ljudi sada mene gledaju, istovremeno, i kao divljaka i sažaljivo kao nekog jadnika koji mora da spava na stolici u čekaonici.

Besan jer me je ponizila sopstvena država, kojoj redovno plaćam sve račune i poreze, svojim nečinjenjem i glupostima. Svojim neradom da više od 4 godine nisu ni pasoše zamenili.

Besan jer smo im mi to dozvolili. Mi, niko drugi.