Tuđe hoćemo, svoje ne damo

Sedim za svečanom trpezom. Na astalu mnogobrojne đakonije: žuti se proja, u plehu pečeni krompir sa slaninom, u ćasama ajvaj i pinđur, prebranac se puši iz zemljane činije, pihtije posute alevom paprikom, vruća gibanica, sarme i tek ispečeni ćevapi i kobasice. Za salatu domaćin je izneo pečene paprike sa belim lukom i paradajz. Za piće, naravno, domaća rakija i to kajsija. Na plakaru su monografije Tesle, Pupina i Milankovića, naučnika na koje smo najviše ponosni. Posle večere posluženi smo kafom i čokoladnom tortom.

Manje više reklo bi se da je u pitanju tradicionalna srpska gozba. Da li je to baš tako? Hajde da pogledamo stavku po stavku.

Krompir – poreklom iz Amerike.
Kukuruz – poreklom iz Amerike.
Paprika – poreklom iz Amerike.
Paradajz – poreklom iz Amerike.
Pasulj – poreklom iz Amerike.
Pihtije – jelo koje poznaje najmanje pola Evrope. Čak i u Litvaniji prave ih na indentičan način.
Sarma – poreklom iz Kine a do ovih prostora stigla preko Osmanlija.
Ćevapi – poreklo reči je iz turskog jezika (kebab) a isto jelo je poznato još iz vremena antičke Grčke.
Gibanica – reč arapskog porekla (gban je sir).

Rakija – reč arapskog porekla, u značenju znoj.

Kajsija – voće poreklom iz Azije.

Tesla, Pupin, Milanković – školovali se u Austriji, Nemačkoj i Americi.

Prva fabrika kafe – Saak Gevorkjan rođen u Jermeniji, poznat i kao Sava Đorđević.

Prva fabrika čokolade – Konstantin Šonda, rođen u Grčkoj.

Prva fabrika kobasica – Karlo Perolo, rođen u Italiji, kao i Bogoljub Rosalek rođen u Češkoj.

Nije mi namera da, ovom prilikom, pišem o tome šta jeste a šta nije srpskog porekla i kako smo i da li smo, sve ono čime se dičimo preuzeli od nekog drugog.

Pre godinu ili dve kompanija Scandinavian Airlines napravila je reklamu u kojoj objašnjava da sve ono što se smatra tradicionalno skandinavskim ustvari potiče sa nekog drugog mesta. Da stvari kao što su sendiči, demokratija, roditeljska prava, ćufte i peciva dolaze iz nekih drugih podneblja, ali da su im upravo skandinavci dali jednu posebnu dimenziju i kvalitet time što su ih prihvatili i prilagodili. I kako kažu u reklami: svaki put kada odemo van zemlje mi na povratku donesemo ideje, napredak,  nove boje, i oblikovanjem najboljih stvari od drugih stvaramo bolji svet za nas.

U tom uzimanju, preuzimanju, prisvajanju, prilagođavanju upravo i leži lepota modernog sveta. Upravo je to ono što predstavlja suštinu sveta u kome živimo, a neki bi rekli i globalizacije. To je ono što naše živote čini lepšim, boljim i zanimljivijim.

Zamislimo da je bilo drugačije, da nismo odlazili, da nismo dočekivali, da nismo pozajmljivali od drugih, da smo bili sebični i da nismo delili. Šta bi od „tradicionalne“ kuhinje ostalo? Šta bi bilo sa jednim Teslom da se nije otisnuo u svet i svoja znanja sticao u Gracu, Budimpešti i u Americi? Da li bi na novčanice stavljali lik nekog Nikole koji je čuvao koze po vrletima Like? Da li bi kuvali kafu, koju sa toliko ponosa zovemo domaćom? Kako bi sada spremali ajvar, koji je karakteristično jelo za ovaj deo Evrope, da Kolumbo nije otplovio do Amerike?

Ali, svakako trebamo biti ponosni na naše trenutne verzije. I ne samo ponosni već i da maksimalno uživamo u njima, sami ali i sa prijateljima koji ih susreću po prvi put. Jer svakog trenutka može stići nešto novo, nešto što će dodatno obogatiti i unaprediti našu „tradiciju“. Nema potrebe za ograničavanjem i crtanjem granica. Ne može nama niko da oduzme Teslu, jer ga nikada nismo ni imali. On pripada svetu. Kao što i sarma pripada svima a ne samo Kini (mada je naša verzija verovatno najbolja).

I zato manite se dokazivanja porekla i veštačkih podela. Život je suviše kratak, i treba uživati u blagodetima vremena u kome živimo.