Olovka piše srcem

Prođoše još jedni izbori. Glasovi su prebrojani ili će biti u najskorije vreme. Jedni kukaju dok drugi likuju, a odmah posle zatvaranja izbornih mesta krenula je i post izborna kombinatorika u najboljem stilu poznate dečije igre „aračkinje baračkinje koga ćete“.

Naravno, ne pada mi na pamet da pišem o samim izborima, rezultatima, partijama ili liderima. To je već odavno ispričana priča i verovatno sve što sam imao da kažem na tu temu sam već napisao u prethodnim tekstovima. Ovde bih hteo da se osvrnem na neke od zabluda koje prate izbore.

Prva zabluda je izlaznost birača na izbore. I ovoga puta je na sam izborni dan bilo oduševljenja brojem ljudi koji su u redovima čekali da glasaju, a po završetku izbora povici na one koji nisu izašli. Međutim, izlaznost je i ovog puta bila standarno velika. Naime, postoje dva procenta izašlih birača. Prvi je zvanični i on se računa u odnosu na zvaničan broj upisanih u birački spisak. Drugi je realan i on se računa u odnosu na realan broj punoletnih građana koji žive u Srbiji. Kako nismo imali popis već neko vreme, za ovu računicu može poslužiti procena Republičkog zavoda za statistiku. Tu se vidi da je broj punoletnih stanovnika koji žive u Srbiji negde između 800 hiljada i milion manji u odnosu na zvanični birački spisak. U toj razlici je manji broj „vaskrslih“ a veliku većinu čine oni koji duže ili kraće vreme žive van granica ove države. Oni imaju mogućnost da glasaju tako što će se prijaviti u najbliže konzularno odeljenje ili ambasadu ali u realnosti to pravo ostvari samo mali broj njih. Na poslednjim izborima to je bilo oko 30.000 građana, što se u odnosu na njihov ukupan broj može smatrati statističkom greškom. (Oni da su imali želju i volju da ovde menjaju neke stvari i da im nije svega preko glave verovatno se ne bi ni selili) Kada se, na osnovu svih ovih parametara, izračuna realan procenat izašlih birača dolazimo do cifre od preko 70%. A to je svakako odlična izlaznost i zainteresovanost za izborni proces (ne ulazim u to kakva je priroda same zainteresovanosti). Ono što je pozitivno i predstavlja pomak posle poslednjih izbora, je to što se o ovoj temi sve više govori (na primer Dušan Vučičević je imao jako dobar tekst na istu temu). Možemo se nadati da će i birači i političari na kraju ipak shvatiti i prestati da vode polemike na tu temu, kao i koristiti to kao izgovor zbog neostvarivanja željenih rezultata.

Druga zabluda se odnosi na broj nevažećih listića kao i na njihov značaj. Na poslednjim izborima bilo je oko 2,4% nevažećih listića što je malo ispod proseka, za sve dosadašnje parlamentarne i predsedničke izbore, koji iznosi 3%. O uticaju nevažećih ili „belih“ listića na izbore mogli ste više da pročitate u tekstu „Demokratija, izbori, glasanje“. Zaključak je da u ovoj kategoriji nema preteranih pomeranja, odnosno da postoji jedan mali broj birača koji ovo koristi kao način da iskaže svoje mišljenje o ponudi na glasačkom listiću. Možda bi poruka aktuelnim političarima bila mnogo snažnija kada bi ovaj procenat bio znatno veći. S obzirom da je broj ovih listića relativno konstantan oni nemaju gotovo nikakvog uticaja na sam izborni rezultat i mogu se koristiti isključivo kao nemaštoviti izgovor onih koji su izgubili.

Treća zabluda se odnosi na rezultate istraživanja raznoraznih agencija. Svako ko je ikada imao dodira sa delom matematike koji se zove statistika, a nije prespavao taj čas, morao je da čuje koji su to uslovi koje mora ispunjavati svaki uzorak. Ta dva osnovna uslova su: da uzorak verno reprezentuje populaciju u svakom pogledu i da bude dovoljno brojan. Kada čitate istraživanja agencija obratite pažnju na informaciju o brojnosti uzorka. Ukoliko ona i postoji, taj broj ne prelazi nikada 1.300 ispitanika a najčešće se vrti oko hiljadu. I to su uglavnom u pitanju telefonske ankete. Voleo bih da čujem kako na taj način i sa tolikim brojem slučajnih ispitanika, uspevaju da ispune uslov reprezentativnosti, odnosno da na pravi način preslikaju čitavu populaciju (pol, starost, obrazovanje, mesto stanovanja, ...). Sasvim je dovoljno da se posle izbora uporede projekcije sa stvarnim rezultatima. Na poslednjim izborima ta greška je, gledajući pojedinačno učesnike na izborima, išla i do 10% što dovoljno govori o ozbiljnosti tih istraživanja. Jedino neozbiljnije od slepog verovanja predizbornim anketama je praćenje kvota u kladionicama koje su davale prognoze za izborne rezultate i na osnovu toga donositi bilo kakve zaključke. Za takave slučajeve nemam čak ni ideju kako ih objasniti.

Četvrta zabluda je verovatno i najopasnija. Ona se odnosi na to ko odlučuje na izborima. Često ćete čuti posle izbora, od one strane onih koji nisu glasali za pobedničku stranu, da ionako ništa to ne vredi jer umesto nas biraju raznorazni centri moći (od CIA do Mosada preko iluminata i masona). E to je ogromna zabluda. Na izborima odlučujemo isključivo mi. Mi držimo olovku i iza paravana nema nikoga ko nam tu olovku olovku otima ili zaokružuje umesto nas. Mi smo ti koji će svoje poverenje, koji će svoj glas dati nekom pojedincu ili stranci ili koaliciji. Mi a ne neko drugi. Što se tiće postizbornih kalkulacija i gimnastika i odlučivanju ko će sa kim da formira Vladu, tu svakako postoje raznorazni uticaji zainteresovanih strana. Ali to se dešava posle izbora i kada mi već poklonimo poverenje nekome. Ukoliko mi ne verujete pokušajte da odgovorite na dva jednostavna pitanja. Ako već neko drugi glasa umesto vas zašto uporno izlazite na izbore i dozvoljavate da budete izmanipulisani i da učestvujete u tom igrokazu? Ako već izlazite, zašto decenijama glasate za jedne te iste političare koji će posle izbora pogaziti apsolutno sve ono što su pričali pre izbora i dozvoliti da vlast formiraju raznorazni svetski ološi? Pokušajte sami sebi da odgovorite na ova pitanja. Pa onda sami donesite zaključak ko odlučuje.

Kao i mnoge druge stvari u životu ni demokratija ne dolazi preko noći. I to se mora učiti i vežbati. Da birač zna zbog čega izlazi na izbore, za koga i zbog čega glasa  i šta može da očekuje posle izbora. Naš problem je što mi već 30 godina vežbamo ali nismo mnogo odmakli. Još smo, kao đaci prvaci, na kosim i pravim linijama. Izgleda da nam je ipak potrebno mnogo više vremena nego što smo to mislili. Možda nismo toliko sposobni i pametni kao što često verujemo.

I na kraju, za razliku od većine pređašnjih tekstova, daću sebi za pravo da vam dam jedan savet: tačno je da olovka piše srcem ali vi je koristite glavom.