Sasvim običan čovek

Jovan Milanović ima 44 godina. Živi u selu pod imenom Gornja Padina, desetak kilometara od grada.

Jovan je oženjen Dragicom, srednjoškolskom ljubavi. U braku su 20 godina i imaju troje dece, dve ćerke i sina naslednika.

Oni žive u zajedničkom domaćinstvu sa Jovanovim roditeljima. Majka Slavica je domaćica a otac Dragiša je penzioner koji je čitav radni vek proveo u lokalnom poljoprivrednom kombinatu. Kuća je nevelika ali ne takva da se osećaju skučeno. Svako ima svoj kutak i dobre odnose neguju prvenstveno zahvaljujući međusobnom poštovanju.

Jovan ima i starijeg brata, Zdravka. Polubrata, tačnije rečeno. To je Dragišin sin iz prvog braka. Zdravko već više od 30 godina živi u Austriji. U Beču se skućio, oženio i zasnovao porodicu. Dolazi u toku leta kada je i porodična slava. Poslednjih godina sve češće dolazi sam jer su deca porasla i više ih ne zanima da dolaze u Gornju Padinu kod rodbine čiji jezik i običaje ne poznaju.

Jovan nije zaposlen ili kako bi se to birokratski reklo: nije u stalnom radnom odnosu. Radi on povremeno u kombinatu, pomaže i u zadruzi kada ima posla i obrađuje svoju zemlju. Njiva nije velika ali dovoljna da podmiri potrebe živine i svinja koje gaje Milanovići. Isto je i sa Dragicom. I ona radi povremeno kao zamena na određeno vreme u lokalnim preduzećima. Konkurisala je više puta ali nikako da dobije za stalno.

Porodica živi skromno ali u slozi. Ne žale se ni Dragica ni deca iako bi voleli da mogu bar ponekad na more u Paraliju. Skromni su i trude se da uštede svaki dinar ne bi li deci omogućili da se školuju. Njih dvoje imaju samo srednju školu. Jovan je završio ekonomsku a Dragica trogodišnju za trgovca. Njeni nisu mogli više da joj pruže.

Nije Jovan lenj. Ne, nikako. Doduše, ne bi se moglo reći ni da je izuzetno vredan. U selu ga smatraju za poštenog domaćina i dobrog oca i muža ali koji nije previše ambiciozan. Imao je prilike da se oproba i u inostranstvu. Nudio mu je brat Zdravko par puta da ga povede u Austriju i zaposli na građevini kod svog prijatelja. Dobra plata, plaćen smeštaj i ručak i može lepo da se prištedi, pa kad se vrati da započne neki sopstveni biznis. Ali nije se Jovan nikad osmelio na takav korak. Neko bi rekao da mu ipak mnogo više prija ovaj život bez striktnog plana i programa u kome je on naučio da pliva i u kome se snalazi.

Ali kako su deca rasla tako su rasli i troškovi. Škola, obuća, odeća, ekskurzije a i roditelji su počeli sve češće da idu kod lekara. Svake godine osećao je Jovan da sve teže i teže sastavlja kraj sa krajem.

Uzeo je da obrađuje još zemlje pod rentom ali nije to donosilo dovoljno prihoda. Samo kada bi uspeo Dragicu negde da zaposli sve bi bilo lakše... Platica, kakva je takva je, samo da je redovna i sigurna.

I onda je jednog dana Jovan u gradu sreo Gorana, druga iz srednjoškolske klupe. Nisu se videli od proslave pet godina mature. Odnosno, poslednjih godina Jovan ga je vidjao ali samo na televiziji jer je uvek ambiciozni i beskrupulozni Goran dogurao do mesta pomoćnika ministra. I kao što običaji i pravila nalažu, dva stara drugara su posle zagrljaja, poljubaca i lupanja po ramenu završili u obližnjoj kafani. Tu je Jovan sa njim podelio svoju muku, a drugar mu odmah ponudi rešenje. Savetovao ga je, prijateljski naravno, da se još kako istog trenutka uputi u lokalno sedište stranke, da potpiše pristupnicu i da će posle toga, od gradskog čelnika dobiti precizne instrukcije. Goran je od stranke dobio zadatak da na lokalu malo dotegne organizaciju jer idu izbori a situacija nije baš najsjajnija i ljudi su se malo opustili. I eto baš u Gornjoj Gradini i okolna dva sela nemaju nikoga ko bi mogao da malo utiče na ljude. Da ih malo uputi i podseti ko za njih brine i za koga treba da glasaju da slučajno opet ne dodju oni koji su pre njih sve upropastili. E sad, ako se posao obavi kako treba i ako šefovi budu zadovoljni, najmanji je problem da se nadje neko mesto za Dragicu u nekom opštinskom preduzeću ili školi ili slično. Kako reče Goran: pomažem i Kurti i Murti a neću mom školskom.

I otrča Jovan ka svetlu na kraju tunela (ili u ovom slučaju sedištu stranke), gde ga je već čekala pristupnica i olovka. Potpisao je sa većim osmehom na licu nego li kada se potpisivao u matičnu knjigu venčanih.

Tu vest Dragica nije baš primila kako je Jovan očekivao. Poznavala je i ona Gorana, ali ne uvek po lepom. Sumnjičavo je vrtela glavom, par puta uzdahnula i samo upitala koliko je siguran da je to dobra ideja. Nije ni sačekala odgovor već se okrenula i otišla da sprema večeru.

Izbori su se približavali i Jovan je dobio zadatak. Trebao je da obilazi komšije i da agituje da se na izbore izadje i glasa onako bi trebalo da se glasa. Prva prilika je bila kod komšije u ulici na krsnoj slavi. Spremao se Jovan danima i u glavi uvežbavao pitanja, rečenice kojima bi mogao da motiviše ljude da glasaju i ozbiljan izraz lica kada priča o uspesima ove vlasti u lokalu. Bio je uveren da je spreman i da on to može ali posle tri vinjaka i jednog piva, posle sarme i malo presoljenog pečenja, odustao je od svega. Nije mogao da tako priča sa ljudima koje zna ceo svoj život.

Posle par dana, posle druge rate za ekskurziju, odlucio je da proba ponovo. Otišao je kod daljeg rodjaka u susedno selo. Pokušao je da u razgovoru navede vodu na svoju vodenicu onako kako ga je savetovao gradski funkcioner ali prosto nije išlo.

Vratio se kući sav snužden i rekao ženi da on nije za to i da ne vredi. Ne može on to na silu. Dragica nije ništa rekla već ga je samo poljubila u čelo.

Naravno Jovan nije ništa pričao u centrali. Bilo ga je nekako sramota. Nije hteo da izneveri Gorana.

Došao je i prošao dan izbora. Brojanje glasova je brzo završeno i odmah je dobio poziv iz centrale da dodje sutra u stranačke prostorije, da se lepo sredi jer dolazi veliki šef iz Beograda da čestita na postignutom rezultatu. Jovan je u neverici par minuta gledao u telefon neznajući šta da radi. On ništa nije uradio ali ako su rezultati dobri onda je možda bolje da ćuti pa šta bude nek bude. Ionako nema šta da izgubi.

Ujutru se okupao, obrijao, očešljao, očistio cipele i obukao onu košulju koju je nosio na svadi i kad je umro stric Djura. Čak se i naparfemisao na opšte zaprepaštenje svoje žene. Sredjen i namirisan krenuo je u stranku.

U stranačkim prostorijama su svi bili veseli i razdragani ali istovremeno i nervozni zbog dolaska glavešina iz Beograda. Jovan je uzeo čašu soka i stao u ćošak sale. Oko 11 sati ispred stranačkih prostorija parkirao se crni Audi iz koga su izašli Goran i Svetozar, generalni sekretar. Kao što red nalaže, prvo se okupljenim članovima obratio Svetozar i čestitao na postignutom uspehu ali ih je odmah i prekorio kako je očekivao više i da će do narednih izbora morati da rade više i jače i bolje kako bi postigli još bolji rezultat jer ne smeju dozvoliti da se na vlast ponovo vrate oni stari koji su i grad i zemlju upropastili. Zatim je Goran krenuo da ga redom upoznaje sa lokalnim rukovodstvom. Kada su stigli do Jovana, Goran ga je pred svima pohvalio za rezultat u Gornjoj Padini gde je osvojeno više glasova nego na prošlim izborima. Svetozar je na to rekao: “A ti si taj Jovan iz Padine. Čuo sam za tebe. Bravo.” Goran mu je samo namignuo. Jovan je sve to gledao u čudu i uspeo je samo nespretno da klimne glavom i promrmlja nešto sto bi se moglo protumačiti kao zahvalnica. Pred sam polazak delegacije za Beograd prisao mu je školski drug i rekao mu da može da očekuje poziv u vezi Dragice.

Otišao je Jovan kući zbunjeniji nego što je jutros iz iste krenuo. Znao je da nije ništa uradio i da stranački rezultat nije njegova zasluga pa mu je bilo vrlo čudno što je dobio pohvale. I to jedini od svih. A sigurno zna da su drugi mnogo duže u stranci i da su redovni na svim sastancima i da im celo to bavljenje politikom mnogo bolje ide. Sa druge strane kako da to prizna i da mu propadne prilika da zaposli Dragicu. Nema šanse da ovo upropasti. Odlučio je da ćuti i pravi se lud. Barem mu to nije teško.

Krajem nedelje Jovan je na poziv Momčila, predsednika opstine, otišao na sastanak gde mu je ovaj nasiroko govorio o planovima koje imaju u opstini. To je manje vise bila ista priča koju je već čuo par dana ranije u stranackim prostorijama. Predsednik je deklamovao dobro uvezbani tekst. Na kraju mu je, stežući ruku i više nego što ima potrebe, rekao: “Bilo je krajnje vreme da nam se pridruži neko kao ti. Treba nam sveža krv, da se tako izrazim. I da znaš da ozbiljno računam na tebe. Javiće ti se neko ubrzo. Pozdravi Svetozara i Gorana.”

Nakon sastanka kod predsednika opštine, stvari su počele jako da se ubrzavaju za Jovana i porodicu Milanović.

Dragica je dobila posao u skolskoj menzi. Na odredjeno. Jovan je u kombinatu postao vršilac duznosti zamenika direktora a ubrzo zatim i član upravnog odbora komunalnog preduzeća. Redovno ga je Momčilo pozivao na kafu i svaki put ga je ispraćao recima “Pozdravi Svetozara i Gorana.”

Posle tri meseca Jovan je pozvao svog školskog druga:

-        Gorane ja ne znam da li mogu sve ovo. Nemam iskustva i nikada nisam to radio. Ne znam da li ću se snaci. Da se ne sramotim u ovim godinama.

-        Pa zar ti misliš da su Momčilo i kompanija sposobniji i pametniji od tebe?! Pojma oni nemaju. Najobičnije bitange kojima ništa ne verujem. Ti će mi prvi zabiti noz u ledja čim dobiju priliku i preleteti na drugu stranu. Nego slušaj ti mene dobro. Idi na sve sastanke sa Momčilom i dobro slušaj šta priča. Sad imaš pristup i opštini i preduzećima i drži oči otvorene. Sumnjam da ne prijavljuju sve stranci i da rade na svoju ruku. A zna se dobro ko ih je tu postavio i kome moraju da odgovaraju. Sve što ti se ucini sumnjivo javljaj mojoj sekretarici. Odmah ti šaljem Senkin broj. Ti si sada moje uši i oči na terenu tamo u kraju. Tebi verujem. I opusti se. Ništa ne odbijaj i smatraj to kao nagradu. A kada se budemo videli objasniću ti kako ćeš se ti odužiti stranci. Ajde sad, pamet u glavu i drži oči otvorene.

 

Vec posle par meseci u domu Milanovića je bila sasvim drugacija atmosfera. Primanja su toliko porasla da Jovan i Dragica više nisu maštali o tome da li će ove godine voditi decu na more već o tome gde će ići, a možda cak i da matorce pošalju u banju. Ona je gledala ponude za Tasos a on je više bio za Krf. I dok je glava porodice mogla da odahne od svakodnevnih briga kako sastaviti kraj sa krajem, Dragičino šesto čulo je govorilo da je sklopljen pakt sa djavolom i pitala se kako će se sve ovo završiti.

Jovan je redovno odlazio na posao iako i nije imao neka zaduženja ili zadatke, redovno se odazivao pozivima predsednika opštine, redovno je posećivao stranačke sastanke iako su svi bili rezervisani prema njemu. Isto tako je vrlo revnosno izveštavao Senku o svemu što mu se cinilo bitnim. Ništa nije propuštao da ne izneveri Gorana.

Ubrzo je Jovan postao član još par upravnih odbora a dobio je i poziciju opstinskog koordinatora za kulturu i saobracaj. Iako ove dve oblasti naizgled nemaju mnogo toga zajedničkog, Jovanova zaduženja su bila identična. Svi uslovi za tendere su dolazili od Senke kao i instrukcije kome poslati informaciju kao i ko će na kraju dobiti tender. Ne treba napominjati da su i ove pozicije bile vrlo dobro plaćene.

Osim plate nije Jovan odbijao ni koverte od vlasnika preduzeća koji su dobijali poslove. Po dogovoru sa Goranom deo je zadrzavao za sebe a ostatak je prosledjivao za Beograd uhodanim kanalima. Nikada mu nije palo na pamet da uzme više nego sto mu je sledovalo.

Posle godinu dana Jovan je kupio stan u gradu gde je planirao da šalje decu na studije, uradio je fasadu i izolaciju na kući i promenio je automobil. Nije se razbacivao parama ali je svako mogao da primeti razliku u odnosu na njegov raniji život.

Iako se Jovan svojski trudio da sa svim komšijama i rodjacima ostane u istom odnosu to se ipak nije desilo. I dalje je odlazio na slave i proslave, i dalje su svi oni svraćali do njegove kuće ali je mogao da oseti kako se polako ali sigurno ti odnosi menjaju. Primetio je da su ljudi postali rezervisani prema njemu i kao da paze šta pričaju u njegovom prisustvu. Čak više ni sa kumom Zokijem nije mogao da priča kao ranije. Kako razgovor krene u smeru politike ili dešavanja u gradu Zoki je odmah menjao temu ili je samo klimao glavom i izgovarao neke prazne fraze.

Polako ali sigurno Jovan se osećao odbačenim od svojih komšija i prijatelja. I Zdravko je počeo redje da mu se javlja od kako je čuo da mu je brat u stranci. Odlučio je Jovan da ga ništa neće pokolebati jer sve ovo radi za svoju porodicu i to mu je najvažnije. Sa jedne strane osećao se kao da se izdigao iznad sela, iznad svojih rodjaka i komšija, kao da vredi više. Sa druge strane znao je da to nije zbog njegovih zasluga i toga šta je uradio. Osećao je da ga ljudi istovremeno preziru i da ga se plaše. Imao je novi auto i telefon, sredjenu kuću i dvorište, imao je stan i para u slamarici koje je do pre izvesnog vremena mogao da sanja. Imao je sve to ali je izgubio ljude oko sebe. Ostao je nekako sam. Dragica je bila sve povučenija i ćutljivija.

Na jesen naredne godine u Beogradu su izbile velike demonstracije protiv vlasti. Posle par dana osetilo se to i u Padini. Vrlo brzo su usledili izbori. Stranka i svi članovi su bili mobilisani a Jovan je bio odsutan od jutra do mraka. Morao je da ide na skupove po raznim gradovima a i tendera je tih nedelja bilo mnogo više nego uobičajeno. I tendera i koverata. Bez obzira na sve osećala se neka napetost u stranci i medju članovima. Goran je vrlo retko odgovarao na telefonske pozive i samo je ponavljao kako je sve pod kontrolom.

U izbornoj noći već oko 22 sata opozicija je proglasila pobedu na republičkom nivou. Ista situacija je bila i u Padini i u gradu. U stranačkim prostorijama su svi razišli vec oko 23. Jovan je ostao sam.

Sutradan je pokušao da pozove Gorana ali je njegov broj bio isključen. I Senkin isto. U gradu se niko nije pojavljivao u stranci. Nigde nikoga.

Jovan je čitavu sedmicu sedeo kući i pratio vesti. Posle par dana javili su da je pokrenuta velika akcija policije u cilju borbe protiv korupcije. Spomenuli su Gorana i Svetozara i to da su njih dvojica najverovatnije pobegli u zemlju sa kojom nemamo potpisan sporazum o izručenju. Momčilo je postao svedok saradnik a pričalo se da je potpisao pristupnicu sada vladajućoj stranci. Te večeri su policajci zazvonili na Jovanova vrata sa nalogom za privodjenje i sproveli ga do istražnog sudije. Na sudijinom stolu su bila dokumenta koje je Jovan potpisivao.

 

Milan Jovanović ima 45 godina. Živi u selu pod imenom Mala Dolina, desetak kilometara od grada.

Milan je 20 godina u braku sa Bojanom i imaju dvoje dece…