More

08:00

Terasa apartmana u prizemlju gleda na more. U daljini se naziru obale Sitonije. Ulicama Pefkohorija prolaze samo dostavna vozila.

Na terasi su plastični sto, četiri stolice i sušilica na kojoj vise peškiri za plažu. Na stolu je polulitarska flaša Fante sa plavim zatvaračem, što odmah ukazuje na to da je unutra domaća rakija. Tu su i dve šolje iz kojih se puši tek skuvana kafa, dva telefona, pepeljara i paklica Kenta.

On je u plavom šortsu FK Jagodine, istom onom koji je nosio poslednje sezone pre nego što se povredio. Ona je u spavaćici, ako se tako može nazvati prevelika majica koju nosi za spavanje.

On otvara flašu i rakiju sipa u metalne lončiće sa likom Čejsa iz Patrolnih šapa. Ona briše krmelje i uzima telefon.

– E da na miru popijem kafu dok deca spavaju. Ovo je za mene pravi odmor.

– Gledam poruke od juče iz grupe. Iz firme. Slepci. Opet im ne radi mašina. E pa neka čekaju malo kad neće da slušaju.

– Evo, Zorica Nikolina mi lajkovala sliku na fejs. Onu što smo se slikali juče na plaži. Ta nam baš lepa. A Milica ništa. Videla, al’ nije lajkovala. Ljubomorna sigurno. Danas moramo da kupimo magnete.

– E, zabole me. Odo u kupatilo dok ovi ne ustanu. Posle ne mogu da dođem na red.

09:30

Deca su ustala i sede na terasi obučena za plažu, sa sve mišićima na rukama i naočarima za plivanje na glavi. Naizmenično rešetaju pitanjima: kada će se krenuti na plažu, da li večeras mogu na autiće i u luna-park, da li mogu da kupe novu masku za ronjenje jer stara propušta vodu…

Tata sedi, pije treću rakiju, puši osmu cigaretu, gleda u telefon i apsolutno ih ne konstatuje, iako su deca sve glasnija i glasnija.

– Ti njih ne čuješ? – kaže žena dok iznosi tanjir sa kriškama hleba namazanih paštetom i tacnicu sa sirom i paradajzom.

– Jok. Sa ovim mojima sa posla. Ne vredi nekima objašnjavati.

– Jes, će da propadne firma bez tebe. Ajde, deco, da se doručkuje. Ko ne jede, ne može posle u vodu. Ajde.

11:30

Na plaži su zauzeli četiri kvadrata. Tu su dva Frikom suncobrana, inače poklon od pašenoga koji je do pre par godina držao prodavnicu u susednom selu. Ispod su tri prostirke sa peškirima i stolica za tatu. Tu je i torba za hladno, sa sokom, Plazmom, sendvičima i dve limenke piva. U plavoj torbi su mazalice, futrola za naočare, novčanik i nova knjiga Jelene Bačić Alimpić. Svuda okolo su lopte, kantiće, lopatice, mišići, maske i peraja.

– Ajde, izađite malo iz vode. Ajde da pojedete nešto, ništa niste doručkovali.

– Dobro, bre ženo, pusti decu da se kupaju. Pa zato smo i došli na more, a ne da se čvare ovde po peškirima. To su mogli i na bazenu.

– Aman, bre, dva sata su u vodi. Vidi, sve im usta poplavila. Idi ti im kaži. Dosta im je bilo. A vidi i talasi sad počeli.

– Ne preteruj. Neće ništa da im bude. Vidi kure tatino kako skače i roni.

13:00

On je na plaži sreo kolegu iz bivše firme i već pola sata stoje i pričaju. Popili su i ona dva piva koja su u međuvremenu postala više vruća nego mlaka.

Ona je nekako uspela da decu izvede iz vode, da ih presvuče i prevari da pojedu po pola sendviča. Vidno nervozna strelja muža pogledom već deset minuta, ne bi li on nekako ukapirao šta ona hoće. Konačno se pozdravlja sa kolegom.

– E, jes’ lud ovaj Mile. Šou sa njim.

– Ajde, bre čoveče, da krenemo. Izgoreše deca po ovom vrelcu. Još će i sunčanicu da dobiju. Skupljaj stvari i da idemo.

– Dobro bre. Nisam video čoveka godinama.

– Trebao si onda da ideš s Miletom, pa nek ti on pravi ručak.

14:30

Deca su zaspala posle ručka. On je legao na trosed u trpezariji, a ona je u kuhinji.

– Baš sam se najeo. Odličan ručak, ženo. Svaka ti čast. Daj ono hladno pivo iz frižidera i dođi malo ovde kod mene. Dođi da se malo pomazimo.

– Hoćeš ti da pereš sad sudove? Ako hoćeš ajde, a ja ću da sednem. Jebem ti ja ovakav odmor. Spremaj doručak, spremaj ručak, spremaj večeru, pakuj za plažu, maži decu, maži tebe da ne izgoriš, pakuj se, raspakuj se… Sad kad se vratimo kući, ja treba da idem na odmor, a ne pravo na posao.

– Ja sam ti lepo nudio da povedemo moju majku da čuva decu.

– E, toliko još poludela nisam da na svoj odmor idem sa tvojom majkom. Ma nije luda ona Dragica što ide u Tursku na onaj inkluziv. Sledeće godine ili tako, ili ja na more ne idem. Idi sam pa se snalazi kako znaš i umeš.

– Dobro, bre, što se odma’ ljutiš. Evo, ja ću da operem sudove. I večeras te izvodim.

– More, beži bre tamo.

17:00

Raspored stvari na plaži je manje-više isti kao i u toku prepodneva. Deca su u vodi, ona čita po drugi put prvo poglavlje knjige, a on ispod sunčanih naočara odmerava obline zanosne Bugarke koja se smestila iznad njih.

U jednom trenutku starije dete istrčava iz vode.

– Tata, tata! Eno ga onaj čika sa krofnama. Kupi nam, baš smo gladni!

– Ćuti tu i vraćaj se u vodu. Sad si baš gladan, a jeo si pre sat vremena. Večeras idemo na sladoled.

Ona spušta knjigu i čeka da se dete vrati u vodu pre nego što mu se obrati kroz zube.

– Stipso.

– Ja stipsa?! Pa najbolje da im kupim ove užegle krofne što ih ovaj Jorgos vučara po ceo dan po ovim plažama. Jesi li videla kako mu je prljav onaj auto s kojim ih dovozi? I još za to da mu platim tri evra. Ej, ti! Pa nisam poludeo.

– Cicijo.

21:00

Kroz šetalište su prošli vođeni glavom porodice, vešto izbegavajući štandove sa igračkama i prodavce šećerne vune i pečenog kukuruza, dok nisu došli do kafića.

Seli su tako da su svo četvoro bili licem okrenuti ka šetalištu. On je i dalje u šortsu FK Jagodine, papučama i beloj majici na bretele. Ona je u zelenoj haljini koju je kupila pred polazak i crnim sandalama, a deci je obukla bermude i majice sa kragnom.

On je sebi naručio veliko pivo, ženi aperol, a deci po gusti sok ali da nije hladan. Deca su dobila i po jednu kuglu sladoleda, a žena dve. Ipak je ovo poslednje ovogodišnje veče na moru.