Braća Karamarković

Veliko Gornje Selo, Kolašin, 150 godina p.n.e.

Nikada nije postojalo ni Malo, ni Donje Selo. Teško se to uopšte selom može nazvati. Prosto, stanovnici ovog zaseoka, poviše Kolašina, bili su i suviše ponosni da svom mestu ne dodele ime kakvo su verovali da mu dolikuje. I ne samo da dolikuje mestu, već mnogo više njima. Uvek su težili da budu poznati i priznati.

Oko livade, u pravilnom rasporedu, bilo je raspoređeno dvadesetak kuća, uglavnom krečenih u belo. Do livade je uzbrdo vodio puteljak od glavnog magistralnog druma, koji je spajao Prijepolje i Drač, velike regionalne centre u to doba. Tim putem svakodnevno su hrlili trgovci koji su iz Zasavice, smeštene u srcu Panonske nizije, nosili magareće mleko i kačkavalj Kleopatri i sestrinstvu u Aleksandriju a iz Egipta vraćali džakove sa peskom za mačke i one male figurice smrdibuba koje su prodavali širom Posavine, a naročito tokom vašara u Rumi.

Šesta kuća sa leve strane, gledano od puta koji je vodio iz šume, a kojim se ređe išlo u selo, bila je kuća Ljubodraga Karamarkovića, poznatog kao Ljuba. Tu kuću mu je ostavila tetka Zorica Marković, očeva sestra od ujaka, koja se nikada nije udavala. Zorica je bila čudna žena za to doba, koja je vodila svoj život ne obazirući se na ogovaranja rodbine. Imala je crnu kosu i često je hodala bosa, nosila je šalvare i slamnati šešir sa udenutim perom od noja. To pero joj je iz Afrike doneo jedan od onih trgovaca iz Zasavice, za koga je Zorica tvrdila da joj je samo prijatelj.

E sad, bilo je i onih koji su sumnjali da je u pitanju samo prijateljstvo, a naročito kada su čuli Flavija kako pevuši do tada nepoznatu pesmu: Zoko moja Zoko, moje sjajno sunce…

Veliki skandal Zorica je napravila kada se na najveći rimski praznik Saturnaliju kupala oskudno odevena i vidno pripita u Biogradskom jezeru. Dok su meštani okolnih sela hitali ka hramu u centru Kolašina i međusobno se pozdravljali sa Saturnus nascitur, vesela žena se praćakala kao šarance u plićaku jezera i pevala na sav glas: Pamti ovu noć i nosi je ti u srcu svom, takva sam ti ja, čašu ljubavi ispijam do dna.

Ali dosta sad o Zorici, tetki Ljubinoj, jer ovo nije priča o njoj, o ženi Flavijevoj i ljubavi nesrećnoj.

Ljubodrag i Dragana

Ljubodrag, ili Ljubo kako su ga svi oduvek zvali, kao mladić bio je uzor i primer u svom rodnom selu. Poticao je iz vrlo skromne i mnogobrojne porodice i upravo zbog toga je od najranije mladosti shvatio da samo trudom i radom može nešto da postigne. Bio je vrlo vredan i ništa mu nije bilo teško, niti ga je bilo sramota. Imao je sedamnaest godina kada je kao konjušar radio kod porodice Kojić, jedne od bogatijih porodica u tom kraju. Neki su za njih govorili da su bogatstvo stekli jer su uvek znali da izaberu pravu stranu, a Kebikus, glava i brkovi kuće, voleo je da u svakoj prilici ističe njihovu povezanost sa vladarskom porodicom iz Rima. On je tvrdio da je Tiberijeva tetka od ujaka, po majčinoj strani, udata za Kebikusovog brata od ujne iz njenog prvog braka. Kako god…

Radeći kod porodice Kojić, mladi Ljubo nije mogao da ne primeti njihovu srednju ćerku Draganu, ili kako su je njeni zvali, Gagu. I kao u svakoj ljubavnoj priči, nije mnogo prošlo dok se dvoje mladih nisu ludo zavoleli. Nije to nikako godilo Kebikusu, koji je za svoju ćerku tražio priliku u Rimu ili eventualno Kartagini, očekujući da će dobra udaja učvrstiti njegov položaj u brdima istočno od prestonice. I pored svih zabrana i pretnji, jedne noći u decembru dok je bila hladna zima, Gaga je pobegla sa Ljubom.

Ko zna kako bi se u tom trenutku završila njihova priča da se nije našla tetka Zorica i svom miljeniku poklonila kuću u Velikom Gornjem Selu. Da imaju mladi gde da se skuće.

Mladi par je zasukao rukave i napravio pravi porodični dom. Ubrzo su došla i deca. Gaga je rodila četiri sina: Milomira, Leonarda, Hanibala i Sinbada.

Gaga, osim što je bila vitka kao jela i lepa kao Venera, bila je i vrlo obrazovana mlada žena. Svoju ljubav prema poeziji, prozi, likovnoj i vajarskoj umetnosti pokušala je da prenese i na sinove. Neki su to lakše prihvatali, a drugi su ipak povukli više na oca i njegovu familiju, kako je to Gaga govorila. Čitala im je majka svaku noć pre spavanja dela Sofokla i Hezioda, na zidovima je umesto šustikla sa izvezenim “Kuvarice, manje zbori” kačila egipatske papiruse sa motivima Nila i piramida, podsticala je sinove da slikaju i učila ih geografiji, gramatici i da sviraju liru. Iako je jako zavolela Veliko Gornje Selo i isto smatrala za svoj istinski dom, nadala se da će jednog dana njeni sinovi, ili makar jedan od njih, otići u beli svet i postati poznat i čuven.

 

Ljubodrag i Kalista

Kako je vreme odmicalo, Ljubo je postajao sve viđeniji domaćin ne samo u svom selu već i u nahiji kolašinskoj. Polako ali sigurno, uvećavao je svoj imetak. Od one skromne kuće i okućnice uspeo je vrednim radom da dođe do vrlo respektabilnog imanja. Osim poljoprivrede, Ljubo se bavio i uzgojem priplodnih bikova i osnovao je prvu farmu nojeva severno od Kaira.

Ali, kako to obično biva, sa povećanjem prihodne strane budžeta počeli su i Ljubini prohtevi progresivno da rastu. Sve češće je mladi domaćin i preduzetnik postajao rado viđen gost lokalnih taverni i gostionica.

Pet ili šest godina posle rođenja najmlađeg sina, Sinbada, upoznao je Ljubo u noćnom baru zanosnu pevačicu Kalistu Loukike, poreklom sa Rodosa ili Krita. Niko nije tačno znao a ni ona nije to otkrivala. Zanosna plavuša plenila je ne samo svojim glasom već i stasom. Nešto kao kombinacija Lele Andrić i Ele Bi, čisto da vam je lakše da zamislite. Oni muškarci koji su se nadali nekom uspehu kod pevačice gledali su je poluotvorenih usta dok su im bale padale po sandalama, a oni drugi, svesni da nemaju nikakve šanse i da nisu taj platni razred, govorili su kako je u crno zavila pola Pireja i da donosi samo nesreću, uz obavezan dodatak: Blago onoj kući koju ona zaobiđe.

Naravno da ni Ljubo nije ostao imun kada ga je Kalista pogledala direktno u oči, koketno zatreptala dugačkim trepavicama, a napućene usne zapevale poznate stihove: On od suvog zlata lepše sija, lepota me njegova opija, moje srce nejako i malo, u njega se ludo zacopalo. Ta iskra, ta varnica, taj naboj elektriciteta zapalio je ne samo njihova srca već i ugostiteljski objekat u kome se taj susret dogodio. I to bukvalno zapalio. Mada, pričali su posle ljudi da je pravi razlog požara u kafani “Istočno od Foruma” to što je pijani magacioner zaspao i u snu oko ponoći oborio sveću koja je polako dogorevala. To je kasnije iskoristio jedan pevač, sa frizurom po uzoru na Samsona, da napravi svoj hit, ali to je neka druga tema i nije važna za ovu našu priču.

Kako se i može pretpostaviti, Ljubo i Kalista su nastavili svoja viđanja. Ljubo je iznenada znatno češće odlazio na poslovna putovanja: te sastanak sa prodavcima glinenih ćupova u Čanju, te seminar o nojevima na Žabljaku, te nabavka karata za Final Four gladijatora u Rimu za njegove kooperante, te radionica rimske privredne komore u Makarskoj, te poseta proizvođačima feta sira iz okoline Soluna…

Gaga se na početku nije mnogo obazirala na Ljubine aktivnosti. Posao je tekao normalno, a ona je bila zaokupljena sinovima koji su bili u nezgodnim pubertetskim godinama. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako je uviđala da ta silna putovanja i sastanci ne samo da ne donose nove poslove već i da se kućni budžet smanjuje, uvidela je Gaga da nešto nije u redu. Još kada je jednog zimskog dana, u muževljevim dvokolicama, posle povratka sa seminara na Žabljaku, pronašla pramen plave kose – kockice su počele da se sklapaju. To je bila baš topla zima, ali to sada nije važno.

 

Dragana Karamarković (rođena Kojić)

Posle pronalaska plavog pramena kose, ali i razgovora sa proročicom i lokalnom tračarkom Pitoslavom (manje poznatom rođakom čuvene Pitije iz Delfa), Gaga je bila sigurna da je ljubav između nje i Ljube pukla i da mora da napravi neki radikalni rez u svom životu.

Znala je Gaga da društvo nije naklonjeno raspuštenicama i da nijedan antički sudija ni sud neće decu dodeliti njoj, pogotovo što su oni već bili momci po zakonu ondašnjem. Ispred nje su bila dva putića koja vode na dve strane: ili da ostane i pravi se da se ništa ne dešava i od sebe pravi budalu i da komšiluk sa njom ispira usta, ili da se spakuje i vrati pognute glave u devojački dom. Ponosna i gorda, jednog dana se spakovala i otišla. Nije imala snage da se sa decom oprašta, već im je ostavila poduže pismo u kome je objasnila situaciju i svoje razloge, uz nadu da će je razumeti.

Odlazeći iz Velikog Gornjeg Sela, osvrnula se poslednji put na kuću koja je do tog trenutka bila njen dom i tada su nastali čuveni stihovi:

Ovo je moja kuća, živela sam tu
Ovo je moj dragi, volela sam ga
Ono je žena neka što mi uze sve
Oče, otvori kapiju, ja nemam gde

Ako vam ovi stihovi deluju poznato, to je zato što je Gaginu pesmu vekovima kasnije prepevao jedan pomalo poznati estradni umetnik, ali to je već neka druga priča.

 

Ljubodrag Karamarković

To što je Gaga otišla, jeste pomalo iznenadilo Ljubu, ali se nije mnogo osvrtao na to. Bio je zaokupljen Kalistom, sa kojom se sada i javno viđao.
Putovanja i egzotične lokacije su se nizale, tako da Ljubo nije imao vremena da se bavi svojim poslom, ali ni sinovima. Zapostavio je kako svoje naslednike, tako i farmu i zemlju.

Posle izvesnog vremena Kalista se preselila u dom Karamarkovića, što nikako nije naišlo na odobravanje Ljubinih sinova. Još kada su čuli da je njihov otac kod notara u Kolašinu prepisao sve na njihovu pomajku, nisu imali drugog izbora no da i oni dignu sidro i svoju sreću potraže daleko od rodne grude. Otišli su na Apeninsko poluostrvo.

I kako to obično u životu biva, nije dugo prošlo, a Ljuba je ostao bez ičega. Gaga se vratila svojima, sinovi odoše u beli svet, a nova žena je našla mlađeg i bogatijeg i izbacila ga na ulicu. Jedino što je ostalo iza Ljube i po čemu će ga naredne generacije pamtiti, jesu stihovi pesme koje je napisao satirični trubadur Daliborus Gruus:

Ljuba nudi ljubav, Ljuba je linijski za žene, Ljuba ljubi kao Ljubiša na određeno vreme.

 

Braća Karamarković

Posle kraha porodičnog domaćinstva, braći nije preostalo ništa drugo nego da se spakuju i upute u beli svet. Iako totalno različitih karaktera, naravi, interesovanja i sudbina (što ćemo videti u narednim poglavljima), znali su da se, makar u početku, moraju držati zajedno i raditi kao tim. Milomir je preuzeo ulogu vođe. Bio je najstariji i to mu je davalo obavezu da brine o mlađoj braći.

Dogovor je bio da skupe svu ušteđevinu koju imaju, na brzinu rasprodaju neke stvari iz kuće i krenu na put. Do mora su išli porodičnim kolima u koja su bila upregnuta dva konja. U Baru su konje prodali, a kola tramplili za četiri brodske karte do luke sa druge strane mora. Zbog čestih putovanja ljudi sa jedne na drugu morsku obalu, oba grada su imala isto ime.

Stigavši na Apeninsko poluostrvo, uputili su se za Rim. Nastanili su se na šestom brdu rimskom, kod jedne babe koja je iznajmljivala apartmane migrantima. Apartman je bio skromno opremljen ali čist: dva kreveta na sprat, noćna posuda u uglu sobe naspram vrata, jedan raskliman stočić, ista takva stolica i sanduk predviđen kao ostava za stvari. Par dana po dolasku dogovorili su se da novac podele na jednake delove i da će svako od njih pokušati da sam pronađe svoje mesto pod rimskim suncem.

 

Milomir Karamarković

Najstariji od braće Karamarkovic bio je Milomir. Napunio je dvadesetpet kada su stigli u Rim.

Milomir je bio slika i prilika svog dede po očevoj strani, Željka. Bio je prek, tvrdoglav, nabusit a nije mogao ni da se pohvali svojim poštenjem. Prosto rečeno, bio je neko ko je gledao samo i isključivo svoj interes i nije ga mnogo zanimalo da li će u ostvarenju istih nekoga povrediti, osramotiti ili prevariti. Važno mu je bilo samo da zadovolji svoje potrebe i snove.

Nije Milomir mnogo mario ni za školu jer mu je to bilo gubljenje vremena. Džabe se majka trudila da svom prvencu usadi ljubav prema knjizi i umetnosti. Nije on imao kada da sluša o Aristotelovim učenjima niti mu je padalo na pamet da čita sabrana dela Cicerona ili Platona. Sa nepunih 17 godina pridružio se pretorijancima u borbama sa lokalnim plemenima kod Foče i kasnije kod Ilidže. Posle par godina u rodno selo se vratio sa zaprežnim kolima punim čabrova, pratljača, kaca i grnčarije. Govorio je kako je sve to pošteno kupovao od svoje pretorijanske plate ali mu je malo ko verovao. Pričali su ljudi da je umešan u diverziju kada je popustila brana na Palama pa je Miljacka odnela mostove nizvodno (da jeste, posle je jedan mali debeli često pevao pesmu o tom događaju). Pričalo se i da je sa mostovima otišlo i lokalno stanovništvo a njihove kuće i imanja su na volšeban način preuzele vođe pretorijanske garde. A nekako se dešavalo da su nepovratno odlazili i oni koji su pričali takve priče.

Sve u svemu, Milomir je bio neko koga su se komšije klonile a rođaci izbegavali da sede pored njega na porodičnim slavljima. Znali su da može, pre ili kasnije, da ih uvuče u neku bedu ili nesreću. U selu se pričalo da je baš Milomir kriv što je mali Drago ostao jedne noći bez prednjih zuba i tri prsta na desnoj ruci. Krive Milomira jer misle da ga je mali Drago otkucao kohortesima za one bačve vina koje su nestale prilikom transporta iz Negotina do Budve. Pričalo se da je baš zbog njega Milomir imao problema sa zakonom i da je mali zaboravio kako je ovaj njega dva puta pre toga spasio od belaja.

 

Leonardo Karamarković

Leonardo Karamarković, u Kolašinu i okolini poznat kao Leka, bio je nadasve zanimljiva licnost. Rođen pre vremena i neuhranjen kao beba, on je u periodu ranog puberteta doživeo delimičnu transformaciju. Ugojio se ali nije porastao. Sa svojih 130kg i visinom prosečnog fudbalskog igrača sredine terena privlačio je pažnju gde god da se pojavi, ne samo zbog vazda raščupane kose i hranom umazane odeće, već i zbog osmeha koji se lepo nazirao ispod neuredne brade.

Leonardo je voleo knjigu a najviše je čitao dela Arhimeda i Pitagore. Uživao je brojevima ali i eksperimentima. Zbog ovog drugog ga umalo otac nije izbacio iz kuće. Ajde što se go kupao u buretu vina, namenjenog kao svadbeni poklon za Ljubinu svastiku, pokušavajući da dokaze silu potiska. Ajde što je starcu Vujadinu spalio bradu tokom seoske svetkovine dok se igrao sa fosforom. Ili to kad je ofarbao celo stado ovaca tražeci prirodni lek protiv sede kose pa se ujutru čobanin umalo nije šlogirao kad je video ovce u duginim bojama. Ljubi je prekipelo kada je mali Leonardo pokušavao da napravi neku skalameriju za letenje. Pokupio je čaršave, vezao ih konopcem i dao ih Ahmetu, ubogom migrantu iz Persije. Pre nego mu je sve to dao ponudio ga je flašom domaće rakije. Jadni Ahmet nenaviknut na alkohol brzo se opio i onda bez pogovora slušao šta mu Leonardo govori. Uzeo je čaršave, vezao oko struka kanape, popeo se na Dedino rame, obližnju liticu, i skočio. Jesu oni čaršavi malo ublažili pad ali je nesrećni čovek iz Persije polomio obe noge i jednu ruku, iščašio rame i skroz oderao lice. Jedva je pretekao. Em je Ljuba silne pare dao da se jadnik zakrpi i oporavi em je morao da objašnjava da je to dečija igra, da nije on nagovarao Leonarda, da nema to nikakve veze sa migrantima i da on nije protiv njih, … Mladića je spasila majka koja je u nestašnom i nadasve nezgrapnom Leonardu videla unutrašnju dobrotu. Znala je da se u njemu krije umetnik.

 

Hanibal Karamarković

Hanibal, treći od brace Karamarković, bio je pravi primer onog što se definiše kao “upao u loše društvo”. Kao mali bio je pravi uzor i ponos roditeljima. Uvek pristojan, učtiv, očešljan i čiste odeće. Nije bilo šanse da prođe ulicom a da se svima ne javi, ako slučajno isprlja košulju odmah se presvlačio, iz kuće nije izlazio dok se ne očešlja i ne umije. Ljudi iz sela su često svojoj deci govorili da trebaju da se ugledaju na Hanibala.

Međutim, kako to obično biva, negde na kraju ludusa dešava se događaj koji će promeniti Hanibalov život. I ne samo njegov. Na finalnom regionalnom takmičenju u recitovanju lirskih pesama “Iz Morače lira u srce me dira”, Hanibal upoznaje Jakova i brzo se sprijateljava sa njim. Jakov ga zove da deo letnjeg raspusta provede kod njega u Mojkovacijumu. U tom mestu je Jakovov otac držao kafanu.

I baš u toj kafani, naizgled bezazlenog naziva “Amadeus”, mali Hanibal je otkrio kockanje. I dok je vlasnik bio zauzet što nabavkama hrane i pića a što novom šankericom, dečaci su bili prepušteni sami sebi. Vrlo brzo je Hanibal video da se u kasnim večernjim satima grupa muškaraca okuplja za dva stola u ćošku gde uz mnogo pića i galame igraju karte, domine i kockice. Osim toga privuklo ga je i mnoštvo kovanica na sredini stola. Na početku im je Hanibal donosio piće i kradom gledao šta i kako rade a onda su ga pustili da ponekad izvuče kartu iz špila ili da stavi dominu koja ide po redu. Do kraja leta je naučio sva pravila ali i poneki trik a najviše se oduševljavao pričama o trkama dvokolica u Arenama, borbama sa lavovima i tigrovima i takmičenju u bacanju kamena. Ne zbog toga što je Hanibal sportski tip već jer je slušao kako se na svemu tome može zaraditi ukoliko se novac stavi na pravog takmičara.

To leto je Hanibalu otvorilo neke nove poglede na svet.

 

Sinbad Karamarković

Najmlađi od braće Karamarković bio je slika i prilika svoje majke. Uvek odmeren, učtiv i nasmejan od majke je nasledio talenat za pesmu i slikanje. Sa tri godine naslikao je mače sivo a sa četiri je slikao sve živo.

Više je preferirao da vreme provodi uz knjigu nego da se napolju igra sa vršnjacima. Majka Dragana je tada već imala impozantnu kućnu biblioteku sa najznačajnijim naslovima tog vremena. Mnoge knjige je dobijala na poklon a među najdražima je bila “Miris kiše na Balkanu” tada malo poznate singidunumske spisateljice. Upravu tu knjigu je mali Sinbad prvu pročitao i tom prilikom se javila neraskidiva veza sa beletristikom.

Svoje slobodno vreme, odnosno kada nije bio u školi ili u kućnoj biblioteci, mali Sinbad je provodio šetajući selom i okolinom i zapisujući poslovice, mudre izreke i šaljive narodne pesme koje u ljudi pevali na poselima i na mobama. Upravo tako su od zaborava sačuvani stihovi “mala žena od velike slađa, mala žena u srce pogađa” ili “daj mi tvoju maramu šarenu, lek je za moju dušu ranjenu”.

Majka Dragana se čak zanosila mišlju da u gradu otvori zavičajni muzej u kome bi njen najmlađi sin mogao da pronađe idealno mesto za rad i napredak. Nažalost to je već bilo vreme kada je Ljubo imao druge prioritete a nije našla ni podršku u trenutnom opštinskom rukovodstvu kome je bilo preče da u budžetu pronađu sredstva za proslavu Nove godine i nastup regionalno poznatog pevača Vojažisa. Kultura je i tada, kao i vekovima kasnije, bila zadnja žica na liri, kako se to govorilo.

 

Milomir Karamarković

Ubrzo po dolasku u večni grad Milomir je pronašao svoje prijatelje iz pretorijanske garde i sa njima je provodio najviše vremena obilazeći kafane. Prilikom jednog izlaska upoznao je sestru jednog od njih, mladu i veoma ambicioznu devojku. Flora, ćerka Radusinasa, bila je pomalo netalentovana spisateljica čije su se kratke i sladunjave ljubavne priče čitale na devojačkim proslavama. Htela je Flora da dođe do visokog Rimskog društva, htela je da postane poznata, uspešna i uticajna ali je istovremeno bila itekako svesna svojih mogućnosti. Nije bila bogata, nije bila ni previše lepa da bi bila primećena od strane plemstva a ni njeno pisanje je neće daleko dovesti. Nije znala ni da kaže slovo R (ne znam zašto ovo uopšte i spominjem).

Nije mnogo vremena trebalo Flori da prepozna u Milomiru ambiciju i tu njegovu beskrupuloznost da gazi preko svih do ostvarenja svojih ciljeva. Nije mnogo trebalo ni Milomiru da u njoj prepozna ženu koja će ga pratiti u stopu do vrha.

Već posle drugog izlaska postali su par, posle šestog ga je navela da je zaprosi a posle pet meseci su se venčali. Njena kuma na venčanju bila je Simonida, influenserka za siromašne i omiljena tračara bogatih (antička verzija i prapra baba Sanje Marinković ako vam je lakše). Upravo je Simonida upoznala Milomira sa dva najuglednija rimska glasnika: Minimaksimusom i Vanius Buliciusom. Oni ne samo da su imali zadatak i čast da budu javni obznanjivači i građanima prenose novosti na glavnom gradskom trgu već su subotom uveče u taverni pored Jupiterovog hrama vodili nešto što bi se danas moglo nazvati talk show. Tu su dovodili goste koji bi bez dlake na jeziku pričali okupljenima o svojim životima deleći sa plebsom sav svoj prljav veš. Minimaksimus i Vanius su imali proviziju od gazde taverne od ukupnog pazara te večeri. Što su priče bile masnije i intimnije to su i gosti više pili.

 

Leonardo Karamarković

Dobri Leka je danju radio kao negovatelj lavova koji su se borili u Koloseumu a noću učestvovao u pab kvizovima i takmičenjima pesnika amatera.

Nezgrapan i često neshvaćen i ignorisan od strane okoline, Leonardu je bilo zadovoljstvo da pomogne onima kojima je pomoć trebala. Lavovi koji bi nekako preživeli borbe sa gladijatorima bili bi prodavani savremenoj rimskoj eliti za privatne zoo vrtove gde bi ostatak života provodili u nehumanim uslovima ili još gore završili bi kao trening za lovačke pse iste te nazovi elite. Nešto pre dolaska braće u večni grad bivša glumica i dobitnica zlatne palme za glavnu žensku ulogu u predstavi “Krugovi u pesku”, čuvena Brigita, napravila je utočište za nesrećne životinje. E upravo je tu Leka pronašao svoj mirni kutak po odlasku iz rodnog sela.

Voleo je Leonardo da odlazi i na pab kvizove i da pokaže ono što je naučio uz majku. Tu je upoznao lepu Maru, kći starog krčmara iz Kartagine, koja mu je odmah prirasla srcu. Njoj je i posvetio čuvene stihove “čuvaj ruže ružama se kiti, lepa Maro ti ćeš moja biti”. Ali, kako to obično i biva, umesto da izabere našeg dobrog i poštenog ali doduše i dosta neuglednog Leonarda, Mara je otišla sa vlasnikom zlatare iz Pize i kapitenom pub kviz ekipe „Tesna koža“. Tako su se zvali jer su, po najnovijoj modi, nosili uske pantalone napravljene od kože bufala koje su im bile do pola lista. Odveo je zlatar Maru u Pizu i kao svadbeni poklon dao je da se napravi toranj posvećen upravo njoj. Negde na pola gradnje zakačio se naš zlatar sa majstorima oko plaćanja. Legenda kaže da su majstori bili iz Crne Trave i da bahatom gazdi nisu mogli da oproste što je probao da ih zavrne za pare te su malo potkopali temelj te se toranj nakrivio.

Ali to nema baš nikakve veze sa našim Leonardom i to je neka druga priča.

 

Hanibal Karamarković

Dolazak u Rim je naročito obradovao Hanibala. To je bilo ostvarenje njegovih dečačkih snova, ono o čemu je sanjao još od trenutka kada je prvi put gledao kako se kartaju u kafani “Amadeus” i kada je otvorenih usta slušao priče o Casinopolisu, delu Rima gde je cvetao noćni život i iz koga su kockari odlazili u novim dvokolicama sa velikim svotama novca i barem dve devojke sumnjivog morala.

Naravno da je Hanibal odmah otišao da vidi kako sve to u stvarnosti izgleda. Bilo je lepše nego što je mogao da pretpostavi. Na sve strane lokali u kojima se igraju karte, domine ili kockice, između njih restorani i barovi, sve osvetljeno uljanim svetiljkama koje rade do jutra. Na ulicama oskudno odevene devojke koje prolaznike mame da uđu i okušaju sreću baš u lokalu ispred koga stoje. Vazduhom se širio miris ljiljana, jeftinih parfema, užegle masti na kojoj su pržene lepinjice i konjske balege iako je parking za konje i kola bio u ulici iza. Na kraju ulice bio je trg Slavikus, na njemu svetleća fontana (malo je prelivala ali to sada nije važno) a iza velelepna vila napravljena od belog mermera sa Brača vrlo logično nazvana Casa Alba. To je bila čuvena kockarnica gde su sreću i znanje mogli oprobati samo najbolji igrači i to jedino uz specijalnu pozivnicu.

Hanibala su momentalno zanela svetla velikoga grada i lutao je okolo kao ptica bez jata. Obećao je sebi da će uskoro biti u beloj kući.

 

Sinbad Karamarković

Jedino je Sinbad je na dalek put poneo stvari koje ga sećaju na roditeljski dom. Odnosno, da budem precizan, stvari koje ga sećaju na majku Draganu. Poneo je Sinbad pun kofer knjiga ali i sve svoje sveske u kojima je vredno zapisivao narodne umotvorine.

Dolaskom u večni grad, Sinbad je konačno dobio priliku da posećuje gradske biblioteke i književne večeri. Tu se osećao kao riba u vodi ili kako bi to stari latini rekli Ut piscis in aqua. S obzirom da je svakodnevno navraćao u biblioteku i u razgovoru sa radnicima pokazivao izuzetnu elokvenciju i znanje o književnosti kao takvoj, nije ni bilo čudo da mu je lično direktor biblioteke ponudio mesto u odeljenju za strane jezike i istočnu književnost. Tu je mladi Sinbad prevodio poznata dela na galski i hunski. Kažu da je Atila obožavao njegov prevod Homerovog remek dela "Ivanova i Orjenova" što je kasnijim delovanjem duboke države i masona preimenovano u "Ilijada i Odiseja". I da, u originalnoj priči mladi Pera je oteo knezu Spiritelusu verenicu Jelenu i odveo je u Ivanova korita i onda je nastala totalna ujdurma i haos. Ali da ne širim sada priču.

 

Milomir Karamarković

Pojava novog lica gostima taverne kod Jupiterovog hrama se jako dopala. Svidela im se priča pomalo egzotičnog gardiste iz istočnih krajeva carstva koji je svoj život stavljao na kocku (mada kockar nikad nije bio) zarad dobrobiti i prosperiteta naroda i Rimske države kao takve. Vešto je Milomir balansirao u odgovorima na provokativna pitanja Minimaksimusa i Vaniusa, izbegavajući pritom da priča o tovarima koji su sa njim stigli posle bitke na Ilidži a ističući uvek hrabre borce garde i njihove pobede protiv vekovnih neprijatelja čiji je jedini zadatak bio destabilizacija i ekonomsko urušavanje države. Malo romantizovane priče nikada nije na odmet.

Zbog izuzetnog interesovanja publike Milomir je u taverni gostovao ukupno tri puta a na jednom od nastupa pridružila mu se i žena Flora koja je tom prilikom namerno obukla najužu haljinu koja je isticala njene ženske atribute. Da se tako kulturno izrazim.

Kako se glasovi brzo šire tako je i do određenih krugova u rimskoj konzervativnoj partiji došao glas o Milomiru koga publika voli da sluša. Pa ko vele, ako vole da ga slušaju u taverni možda će ga slušati i na stranačkim tribinama a onda će i glasati za njega i eto nama šanse da povratimo vlast u opštini Rimski venac, jednoj od centralnih gradskih opština.

Iste večeri potpisao je Milomir pristupnicu i priključio se lokalnoj konzervativnoj organizaciji. Naravno, ne iz uverenja već iz spoznaje da bavljenje politikom može da bude izuzetno isplativo kao što je to slučaj sa Angulusom, onižim debeljkom koji je čitav život u politici a čije se bogatstvo može porediti sa bogatstvom persijskih kraljeva.

I tu kreće uspon Milomira, sada tribuna rimskog.

 

Leonardo Karamarković

Leku je odlazak lepe Mare jako pogodio a naročito jer se desilo kako se desilo (da ne ponavljam i da mu opet ne stajem na muku). Danju je plakao zagrljen sa lavovima a noću dok su kiše padale iz zlatnih visina tugu je utapao u flaši lošeg vina.

Jedne večeri, tačno sedam dana od kako je njegova dragana otišla sa drugim, Leonardo je bio naročito depresivan. Sedeo je sam za stolom i ispijao treću flašu vina. Tada je u punu kafanu ušao trgovac iz Persije i pogledom potražio slobodno mesto. Pošto su svi ostali stolovi bili zauzeti krenuo je ka onom gde je sedeo Leka u nadi da će moći da mu se pridruži. Pred stolom ga je zaustavio konobar i šapnuo mu na uvo:

-            Ne diraj onog čoveka za stolom, nije mu lako znam. Muči ga tuga neka.

Persijanac je još jednom pogledao Leku i odgovorio konobaru:

-            Mnogo bola ima u njegovoj duši, samo ljubav može čoveka da sruši.

Seo je za sto bez mnogo pitanja i započeo razgovor sa depresivnim debeljkom. Ubrzo mu je Leka ispročao svoju tužnu ljubavnu priču. U želji da ga odobrovolji i nekako mu pomogne, Persijanac mu je ponudio najnoviju stvar za promenu raspoloženja – prirodni proizvod sa istoka na bazi maka. Zgutao je Leka ponuđeni medikament i nastavio sa vinom. Kuru je ponovio nekoliko puta sve po savetu novog prijatelja. Posle još tri flaše vina nastao je prekid filma.

Leonardo se sutradan probudio poprilično kasno i to na klupi u parku kod glavne stanice. Ruke i odeća su mu bile umazane nekom farbom i jako ga je boleo vrat. Pojma nije imao šta se dogodilo.

Nešto kasnije u toku dana, ceo tok događaja je prepričao čuveni rimski šarlatan i landara, Nostradamikus. Ovom prilikom prenosim doslovno njegov iskaz:

“Posle nekoliko flaša šardonea sumnjivog kvaliteta pomešanog sa žućkastim prahom, Leonardo je bio mortus pijan. Terao je jadnog Persijanca da piju preko ruke, govorio mu je da će da uzme za kuma ili starog svata i to je trajalo dok jadnik nije pao pod astal. Onda je Leonardo smatrao ostale goste po kafani. Na kraju je uzeo boje i četkice od pijanog Polignota sa Tasosa i istrčao iz kafane kao zmajevi da ga jure. Trčao je sve do Jupiterovog hrama, onog što je još u izgradnji. Ušao je unutra, popeo se na skele, legao i počeo pomahnitalo da slika. I tako je na tavanici naslikao ogromnog Jupitera i ostalih dvanaest bogova oko njega a sa strane je slikao male slike polubožanstava i careva. Ja Nostradamikus, prorok rimski i vizionar ovdašnji, kažem da će takve slike ukrašavati od sada hramove mnoge što kasnije će doći, a male slike, koje ljudi u deminutivu zvaće, ukrašavaće ramove i neka soćokala u koje ljudi buljiće vazda i po ceo dan. A zasluge za Leonardovo delo preuzeće kasnije jedna druga nindža kornjača.”

Navikli su Rimljani na to da Nostradamikus voli svoje priče da začini nečim što je on nazivao proročanstva i niko ga nije uzimao za previše ozbiljno. Samo nisu znali da li mu je to od rođenja ili je posledica pečuraka koje je povremeno konzumirao. Naime, njegova svastika je živela u Amsterdamu i sa vremena na vreme mu je slala pakete.

Bilo kako bilo, tavanica je stvarno bila oslikana.

 

Hanibal Karamarković

Ne moram ni da ističem da je Hanibal rešio da svoju sreću ali i znanje okuša u kockarnicama Rimskim. Ne moram ni da posebno napominjem da Hanibal nikako nije bio glup i neobrazovan (ako ste pročitali prethodne pasuse i to vam je savršeno jasno).

Još u kafani “Amadeus” uvideo je mladi Karamarković da igranje karata ili kockica nije puka sreća i da mora postojati i određena vrsta taktike i strateškog pristupa ukoliko igrač želi da iz nje izađe kao pobednik. E upravo zbog toga nije Hanibal odmah jurnuo da zauzme mesto za nekim stolom. A ne. On je prvih mesec dana samo obilazio sve kockarnice, posmatrao ljude koji su tu igrali, pamtio izraze lica kada gube ili dobijaju, proučavao osoblje i njihovo ponašanje kao i interna pravila koja je svaka kuća imala. Takođe, znao je da mora da bude strpljiv i da ide korak po korak, ne preskačući stepenice, ukoliko želi da se popne do vrha.

I tek posle mesec dana bio je spreman za prvu partiju.

Izabrao je lokal za koji je pretpostavio da ima najlošije igrače. I nije pogrešio. Obukao se skromno i neupadljivo, igrao je malim ulozima, nije dopuštao da ga ponesu igra i emocije. Kada je dobijao pripisivao je to naklonosti Fortune a čak je i par partija namerno izgubio kako ne bi bilo sumnjivo. Ipak je Hanibal bio klasa iznad njih. Veče je završio sa skromnim dobitkom, velikim iskustvom i znatno povećanim samopouzdanjem.

Hanibal je dolazio svako drugo veče i igrao polako i strpljivo. Nekada celo veče karte, nekada samo kockice. Nikada sa velikim ulozima, uvek skromno i pažljivo. Trudio se da kroz kockarski svet klizi što je moguće neprimetnije ili kako bi se to tada govorilo budi ispod orlovog krila ili originalno sub ala aquilae.

Međutim i pored Hanibalovog opreza i truda po sokacima rimskim počelo je da se govorka o lepuškastom kockaru iz provincija istočnih.

 

Sinbad Karamarković

Sinbad je bio srećan u biblioteci, okružen mnogobrojnim knjigama i spisima, ali je osećao da može da doprinese i mnogo više od prevođenja tuđih dela.

Na jednoj književnoj večeri posvećenoj drugom dopunjenom izdanju hit knjige “Muškarci su sa Krita a žene sa Rodosa” Sinbad je upoznao Bartolomeja, poznatog lingvistu. Mladi prevodilac je dane provodio u razgovoru sa lingvistom i na njega ostavio vrlo jak utisak. Bartolomej je u tom periodu baš radio na sistematizaciji i klasifikaciji istočnih jezika Rimskog carstva. Poreklom iz Cavtata a školovan u Doboju i Kranju, imao je potrebu da se na neki način oduži krajevima koji su ga oblikovali i kojih se uvek sa posebnom emocijom prisećao. Upravo iz tih razloga je bio posebno uzbuđen kada mu je Sinbad pokazao svoje sveske sa umotvorinama, pesmama i poslovicama iz Kolašina i okoline. Baš u tim sveskama Bartolomej je prepoznao put kojim treba da ide a baš u mladom Sinbadu nekoga ko može ne samo da mu pomogne već i da taj kolosalni zadatak privede jednog dana kraju.

Imućni Bartolomej je ponudio Sinbadu da ostavi posao u biblioteci i da se preseli u jednu od njegovih vila na obodu grada gde mogu neometano da se posvete izučavanju i usavršavanju jezika. Naravno da je najmlađi Karamarković to oberučke prihvatio.

Narednih nekoliko godina Sinbad je uživao. Radio je posao koji najviše voli, bio je okružen knjigama i učenim ljudima a tu je upoznao Anu Mariju, inače Bartolomeovu svastiku, i njome se oženio. Objavio je i knjigu sa pesmama i umotvorinama iz svog rodnog kraja pod nazivom Banus Purpureus. Moglo bi se reći da je bio u nekoj vrsti raja.

Ali svakoj sreći pre ili kasnije dođe kraj ili kako se to tada govorilo: Post solem pluvia venit (inače ovu manje poznatu latinsku poslovicu je nešto kasnije iskoristila jedna takođe manje poznata muzička grupa da napravi hit pesmu I am only happy when it rains ali to sada nije tema).

Naime, jedne tople rimske zime, na Bartolomeovom salašu skupilo se malo društvo iz grada. Uglavnom su to bili mladići iz davnih školskih dana. I naravno, kako to obično biva u tim prilikama a naročito kada se popije poprilično vina, zapodenuo se razgovor o sličnostima i razlikama među istočno rimskim jezicima. I upravu tu, upravo to veče, mladi i pripiti Sinbad je izneo svoj stav, citiram: sve je to isto sranje i nema neke razlike. Malo je reći da je Bartolomeo bio zaprepašćen a naročito posle svih istraživanja koje su zajedno obavili. Pripisao je to većoj količini maligana i krenuo je da objašnjava, navodeći mnogobrojne primere, kako su to ustvari različiti jezici i da dabrobosanski i slavonski nisu i ne mogu biti u nikakvoj vezi iako neosporno liče ali da su te sličnosti posledica lokaliteta a nikako istog korena. Onda je priču proširio i na razlike u ljudima, njihovim shvatanjima, običajima i kulturi što je za njega bio još jedan dokaz o neminovnim razlikama u Balkanikus regiji, kako su neki to zvali. Na sve to je Sinbad ustao, podigao čašu i uzviknuo: Svi smo mi ista govna!

I tu je Bartolomeu pao mrak na oči i bilo je jasno da mu ni topova trista neće pomoći. Prećutao jeste ali zaboravio nije.

 

Milomir Karamarković

Još se mastilo na Milomirovoj pristupnici nije pošteno ni osušilo a već je dobio priliku da se oproba na vanrednim izborima za odbornika u opštini Rimski venac. Naime, starog odbornika Atifikusa je kod Hadžića spucao konj dok se on pijan teturao posle odlaska od kuće kada je ženi rekao da mu je dosta svega i da ga neka nostalgija vuče. Atifikus je imao ženu i bio je pijan a ne konj, čisto da ne bude zabune.

Protiv kandidat Milomiru, iz redova laburista, bio je čuveni i poznati pisac Beloslavius Pectinus. Možda bi se neko drugi i uplašio, možda bi se i zapitao da li ima neke šanse protiv kandidata koji je svima vrlo dobro poznat. Možda neko ali ne i naš Milomir. Nadobudan, samouveren ali i svestan šta prosečan glasač želi da čuje, koristio je Milomir svaku priliku i debatu da ispljuje protivnika i kaže o njemu najgore laži. Znao je da istina nije uopšte važna ukoliko je priča uverljiva i dopadljiva širokim narodnim masama. Ne treba da napominjem da je bio apsolutno u pravu i da je odneo ubedljivu pobedu na izborima. Pisci ni tada nisu bili baš na nekom glasu.

Gotovo je nemoguće precizno ispratiti politički put Milomira Karamarkovića. Broj stranaka i broj funkcija koje je obavljao je duži od spiska za kupovinu u Lidlu pred Novu godinu. Posle konzervativne stranke bio je u liberalima  pa u republikancima pa u građanskoj stranci pa onda sve iz početka i u krug. Osim što je bio poslanik bio je i u upravnom odboru rimskog vodovoda, u nadzornom odboru Koloseuma, član veća Akademije i direktor preduzeća za izgradnju Jupiterovog hrama (upravo onog za koga se tvrdi da ga je Leka oslikao). Milomir je uživao u svim funkcijama, uživao je da bude bitan i važan, uživao je da i dalje gazi po svojim oponentima i pre svega uživao je da uvek bude uz vlast. U svemu je jako uživala i Flora koja se konačno dokopala visokog rimskog društva.

Ovaj vrtoglav uspon političara iz Kolašina nije mogao da prođe nezapaženo ni kod cara Nerona. Osim nedvosmislenog dara za laktanje i ostajanje na vlasti, Neron je prepoznao i priliku da angažovanjem Milomira pridobije i stanovništvo sa rubova carstva. Bio je to lep primer ostvarenja tzv. Rimskog sna. I tako je Milomir dobio poziciju carskog savetnika za medije (zlobnici bi rekli da je on preteča bednika pod inicijalima NK).

Zbližili su se Neron i Milomir i postali dobri prijatelji. Često su njih dvojica posle zajedničkih večera izlazili na terasu da popiju po konjak iz Skadra i popuše cigare napravljene od najfinijeg hercegovačkog duvana. Jedne večeri su baš sa te terase, sa nekim posebnim smeškom na licu, posmatrali požar koji je poharao zapadni deo grada gde su obitavali siromašni, narkomani i pacovi (kako je to u jednoj debati u Senatu objašnjavao Milomir).

Ima i onih koji su tvrdili da je Nostradamikus predvideo ovaj događa jer je danima pre toga išao po gradu i govorio: gori more tope, se planine. Tako su pričali…

 

Leonardo Karamarković

U slučaju našeg Leonarda nije važila izreka da vreme leči sve jer lepu Maru nikada neće zaboraviti.

S obzirom na ljubavni debakl ali i buku i bruku koja se digla posle oslikavanja tavanice hrama, Leka je odlučio da se totalno povuče u ilegalu. Posvetio se svojim lavovima i ponovo je počeo da razmišlja o izumima. Nije zaboravio svoje pokušaje da napravi padikus i kako je ubogi Ahmet umalo stradao tom prilikom. Baš u tom periodu do njega je došao glas o Ikarovom letu (više o tome u nastavku) i to je bilo dovoljno da se Leka baci na posao.

Na poslu je pokupio neke fosne i letve preostale od ovih što su Brigiti donosili hranu za životinje, od šnajderke iz ulice uzeo je ostatke od balon svile, eksere je našao na otpadu i još neke drangulije je pokupio usput-nisput. Vredno je radio nekoliko neđelja i na kraju je Homo aero volare bio gotov. Ta skalamerija od drveta i presvučena svilom imala je krila poput slepog miša, jednu stolicu gde je neko trebao da sedi i na zadnjem delu neki točak sa lopaticama. Kada čovek koji sedi na toj stolici okreće neke poluge nogama onda bi se točak sa sve lopaticama okretao. Sve u svemu nešto nikada viđeno do tada.

Leonardo je bio uveren da ta skalamerija stvarno može da leti kao ptica ali koliko god da je ubeđivao ljude u to i objašnjavao im princip rada niko mu nije verovao. Još manje je mogao da nađe nekoga ko bi se usudio da u to čudo sedne. Nema još jednog naivka kao što je bio Ahmet.

I nije bilo drugog rešenja nego da jednog divnog prolećnog jutra Leonarde iznese svoje čedo na brdašce nedaleko od Rima i uz prisutvo mnogobrojne publike isproba svoj pronalazak. Seo je u aero volare, zavrteo brzo nogama, skalamerija je krenula nizbrdo sve brže i brže dok se jednog trenutka nije odvojila od zemlje i na zaprepašćenje svih prisutnih zaplovila kroz vazduh kao ptica.

Nije dugo trajalo oduševljenje prisutne publike jer se posle dva minuta Leonardo sa sve svojom drvenom pticom survao u štalu u podnožju brda. Propao je kroz krov i pao pravo međ slonove koje je Hanibal Kartaginjanin (ne Karamarković da ne bude zabune) spremao da sutradan izvede na stočnu pijacu u Monteverde. Pao je pravo na minuli rad slonice Mice.

Čuvši tresak i lom, Hanibal Kartaginjanin je vidno besan i ljut (jer tek je počeo sa prodajom slonova i sav kapital je uložio u to) skočio iz prepodnevne dremke i sa mačem u ruci jurnuo prema štali. Unutra je pomoćni radnik pridizao ošamućenog Leonarda i videvši ko ide ka njima povikao: Hanibal ante portas. Sad si najebo.

 

Hanibal Karamarković

Polako ali sigurno peo se Hanibal kockarskim stepenicama koje su vodile do čuvene Bele kuće.

Uglavnom je u Casinopolis išao sam. Nije hteo da ga bilo oko ometa u onome što je smatrao za svoj posao. Jedino je praktikovao da se predveče nađe sa braćom negde u blizini, da se ispričaju i to je smatrao za ritual.

I tako jedne večeri, dok su Leonardo i Milomir stajali za šankom lokalnog bara, jedan mortus a drugi delimično pijan, a Hanibal se kockao u kazinu iza ugla, desila se scena koju će istorija zapamtiti.

Hanibala nije nikako išlo to veče i već je poprilično izgubio kada ga je dodatno iznervirala konobarica jer mu je donela rum kolu bez limuna. Popizdeo je skroz, oterao je u materinu i kockicu koja mu je bila u ruci zavrljačio kroz prozor kazina. Krupije je slegnuo ramenima, otišao kod šefa smene i rekao: Alea iacta est. Daj mi drugu. Hanibal je bacio.

Zbog iskompleksiranih istoričara ta izjava je kasnije prepisana Cezaru. To je bio pokušaj da jednoj najobičnijoj Rimskoj vucibatini i lenčugi operu biografiju i učine ga mudrim što on svakako nije bio. Ali istina ispliva pre ili kasnije.

Kao i uvek, Nostradamikus je imao svoj dodatak na ovu priču. Pričao je da je kockica koju je Hanibal bacio kroz prozor pogodila u glavu turistu iz Britanije, nekog Isacusa i da će to ostati zauvek zapamćeno u istoriji. Ali o tome nekom drugom prilikom.

 

Sinbad Karamarković

Bartolomeo nikako nije mogao da pređe preko apsolutno nedoličnog ponašanja mladog Sinbada ali najviše preko toga da ga je šurak tako obrukao pred prijateljima.

Par dana je ćutao i smišljao šta da radi a onda je uz pomoć nekih starih dužnika iz biblioteke namestio Sinbadu aferu da je navodno mastio knjige i iz njih sekao slike govoreći da su slike za zid a ne za knjigu, kao i da je oklevetao predsednika opštine da nije završio Akademiju već da mu je diplomu tast kupio na pijaci u Brčkom. A to je tada bila veoma nezgodna stvar...

Tadašnji apelacioni sud ga je osudio na tešku robiju te je nesrećni Sinbad ostatak života proveo u zatvoru na ostrvu Mamula. Tu je robijao sa Dedalom i Ikarom, ocem i sinom. Njih dvojica su bili zatvoreni zbog nameštanja konjskih trka u okolini Firence. Oni su navodno noć pred trku konjima davali neke praškaste materije koje su ih činile bržima a onda su se kladili na njih. Bilo je čak i nekih govorkanja da to nisu sami radili i da je tu bio uključen i neki došljak iz Kolašina ali to nikada nije potvrđeno niti su oni o tome ikada reč rekli.

Sinbad je u zatvor stigao već narušenog psihičkog zdravlja zbog nepravedne optužbe a boravak na izolovanom ostrvu ga je načisto dotukao. Posle par meseci promenio se do neprepoznatljivosti. Odrpan, zapušten, izgladneo, nije nisakim pričao već je stalno išao u krug i naglas ponavljao stihove pesme koji su ga sećali na Anu Mariju: rođeni u pravo vreme, zaljubljeni kad je trebalo, nas dvoje smo kao rajsko seme, što je niklo kad je trebalo.

U ćeliji pored bili su Dedal i Ikar. Matori je već bio nagluv ali Ikaru je ovo Sinbadovo ponašanje jako smetalo. Molio ga je, preklinjao, pretio, podmićivao ali nije ništa nije pomoglo. Preko dana i nekako ali čim padne mrak i sve utihne čuli su se samo stihovi koje je Sinbad ponavljao iznova i iznova.

I da skratim priču, jednog dana je Ikar toliko ispizdeo da je očerupao dve guske koje je zatvorski kuvar doneo da spremi ručak, napravio neka krila od nekih daski iz dvorišta, popeo se na liticu i skočio. Leteo je tako Ikar sve do plaže Jaz gde ga je iznenadio nalet vetra i jadničak se strmoglavio pravo na ženu koja je tu prodavala krofne.

Eto, tako je bilo.

 

Milomir Karamarković

Posle velikog požara u Rimu i posle početka gradnje naselja Roma ad aqua desila se velika pobuna plebsla u samom gradu. Nekako je do ljudi došla informacija da je za požar kriv Neron i da je upravo on, sa još nekim saradnicima, najveći investitor novog naselja. Izašli su svi na ulice i izbili su neredi. Nakon nekoliko dana i sve očiglednijeg i sve većeg nezadovoljstva ljudi Neron je sabrao dva i dva i bilo mu je apsolutno jasno da rizikuje mnogo ukoliko ostane u palati i u gradu. Skupio je svoje blago i pobegao u nepoznatom pravcu vodeći sa sobom samo najbližu rodbinu.

Uzalud je Milomir stajao pored kola, uzalud je molio i preklinjao ali mesta za njega nije bilo.

Ostade sam u palati kao na vetrometini.

I da skratim priču. Demostranti su ga uhvatili, suđeno mu je po kratkom postupku kao jednom od glavnih pomagača i saučesnika Neronovih, kuće i imanja su mu oduzeli a njega su poslali na doživotnu robiju u zatvor na ostrvu Mamula. I to baš u nedelju.

A Flora? Ona je opet ostala bez svojih snova. Proklinjala je dan kada su Milomira odveli. Malo zbog njega samog a mnogo više zbog spoznaje da je ostala bez svega o čemu je sanjala i što je do juče bilo u njenim rukama. Vekovima kasnije to je opevano čuvenim stihovima: Prokleta je ova nedelja, prokleta je sva u suzama, gde da lutam gde da nađem mir, zasto ode kada nisi kriv.

Milomir je u miru zatvora napisao memoare pod nazivom Bilo je to ovako. Niko to nije čitao.

 

Leonardo Karamarković

Leonardo je sa svojim aero volareom doživeo debakl jer je baš imao težak pad u štalu a posle je i jedva izvukao živu glavu i izbegao da ga Hanibal Kartaginjanin ne ubije na licu mesta. A nije baš ni našao na veliko odobrenje od poznanika i prijatelja. Shvatio je da civilizacija još uvek nije spremna za takav napredak. Svet će još morati da čeka na drvenu pticu.

Ipak jedan drugi događaj učiniće ga poznatim i priznatim a ono što je najvažnije ispuniće njegovo srce zadovoljstvom i srećom.

Naime, par meseci posle nemilog događaja sreo je Leka u gradu svoj školskog druga Veselina. Dok su sedeli u taverni i ručali cicvaru i švarglu, Vesa mu je ispričao tužnu ljubavnu priču o dvoje mladih koji se mnogo vole ali ih razdvaja reka Morača i ako žele da se vide moraju da idu okolo naokolo kilometrima jer na tom mestu ne postoji most. Mosta nema jer je teren nepristupačan i nema gde da se stave stubovi. I tu se odmah Leonardo pronađe u priči i seti se svoje nesrećne ljubavi i reče Vesi da će se potruditi da za dva-tri dana pronađe neko rešenje.

Odmah je otrčao kući i krenuo da crta i projektuje. Dve noći nije spavao a po glavi su mu se vrzmale sve školske lekcije i svi oni eksperimenti koje je do tada radio. Trećeg dana ispred sebe je imao crtež mosta koji je nazvao samonoseći ili kako se to tada govorilo Pontos autonomijus. Taj crtež sa detaljnim uputstvima gradnje odneo je Vesi i zamolio ga da se potrudi da on bude i napravljen.

Godinu dana kasnije Vesa je ponovo došao u Rim, pronašao je svog prijatelja i saopštio mu da je most sagrađen, da su se dvoje mladih venčali i da su obećali da će svom sinu prvencu dati ime Leonardo po čoveku koji je zaslužan za njihovu sreću.

Na Leonadrovom licu je bio osmeh od uveta do uveta a niz dlakave obraze su tekle suze. Suze radosnice. Tada je, u naletu sreće i zadovoljstva, on ispevao i stihove koji će ostati vekovima iza njega: Mostovi na Morači vi spajate rastavljene, recite mi dal će sudba sastaviti nju i mene. Ostalo je nezabeleženo u istorijskim izvorima da li je lepa Mara ikada plakala zbog Leonarda. Ali to sada nije ni mnogo važno.

 

Hanibal Karamarković

Slučaj sa bačenom kockicom ostao je u senci jednog drugog događaja koji se vekovima kasnije prepričavao pa čak bio i opevan u jednoj pesmi.

Posle dosta vremena i vrednog rada na uspostavljanju vlastitog renomea u kockarskim krugovima, Hanibal je dobio poziv koji se ne odbija. Lično od vlasnika Casa Albe dobio je pozivnicu da učestvuje na godišnjem pokeraškom turniru Četiri stola. Kao što i sam naziv kaže, turnir se igrao na četiri stola a pobednici svakog stola su igrali finale. Igrajući na stolu broj dva, Hanibal je opravdao ulogu favorita iz senke i posle prvog dana se plasirao u finale.

Na finalnom stolu su pored Hanibala bili još i Knezikus Sergejikus emigrant i lihvar iz Urala, Amoricus upravnik rimske pošte i Baronikus lokalni preduzimač i investitor. Prva tri dana partija je bila neizvesna i niko od igrača nije stekao osetnu prednost. Međutim, četvrtog dana je Hanibala krenula karta jaka pa ne samo da je pobedio već je Baronikusu odneo i fijaker i crnog konja i peščani sat.

Žalili su se posle igrači da je špil bio star, da su previše pili i da je bilo zagušljivo. Ali poznata je stvar da svi što gube se ljute.

Posle ove partije Hanibalu se gubi svaki trag. Kao da je nestao sa lica zemlje. S vremena na vreme su se mogle čuti priče da ga je neko video u Vindeboni ili Bohemikusu.

Ali istina je bila da čak ni braća nisu znala gde je Hanibal. I to celoj priči daje neki čudan ton.

 

Sinbad Karamarković

Dolazak Milomira u zatvor Mamula trgnuo je Sinbada iz opšte apatije i depresije. Istog trenutka kada je ugledao brata u zatvorskom krugu prestao je da recituje stihove zbog kojih je Ikar poludeo i skočio sa litice.

Nije nikada pitao brata zašto je i kako on dospeo u zatvor. Bilo mu je dosta da bude u njegovoj blizini.

Preporođeni Sinbad se ponovo počeo zanimati za knjige, uspeo je da napravi zatvorsku biblioteku i da oformi čitalački klub. S obzirom da su na Mamuli bili zatvorenici iz čitavog istočnog dela carstva nije mu ništa drugo preostalo nego da se ponovo lati sakupljanju pesama, priča i običaja iz svih tih krajeva i proba da ih sistematizuje. Tako su i nastale knjige: Priče iz preneronovskog ciklusa, Rečnikus i gramatikus Balkanikus, Recepti donjeg Srema, …

Ali svakako najznačajnija knjiga koja je ostala iza njega je zbirka pesama Balkanikus Mesamikus. Tu su od zaborava spasene pesme kao što su: Opojni su zumbuli, Minus i plus, Lovac i košuta, Bato, … To istinsko remek delo poezije ostalo je upamćeno do dan danas i teško je nabrojati sve one umetnike koji su od pomenutih stihova uspevali da naprave karijere. A mučenog Sinbada niko ni da pomene.

Posle dvanaest godina strogog zatvora Sinbad je pušten na uslovnu slobodu zbog dobrog vladanja. Nije mu padalo na pamet da se vraća u Rim već je otišao u svoje rodno Veliko Gornje Selo. Otac je odavno bio rahmetli a Kalista se odselila tako da je kuća ostala prazna i napuštena. Uspeo je Sinbad nekako da je obnovi i ponovo od nje napravi dom. Staru majku Draganu je nagovorio da dođe kod njega i u miru provede ostatak života.

 

 

Zaključak

Eto drage moje i dragi moji, to vam je prava i istinita priča o četiri brata koja su ostavila neizbrisivi trag u istoriji. I ostalo bi zaboravljeno da nije bilo vrednih i poštenih istoričara koji su to zapisali i da nije bilo entuzijasta koji su sve to ipak pronašli u lagumima vatikanskih arhiva. Istina pre ili kasnije pronađe svoj put.

Meni ostaje samo da kažem jedno veliko hvala braći Karamarković.