Demokratija, izbori, glasanje

Demokratija sa sobom nosi jedan problem koji je najlepše opisao Platon: „Vidiš ona tri čobanina prijatelju? Sve dok oni mogu da nadglasaju Sokrata i mene ja u demokratiju ne verujem.“ Nažalost, bar koliko je meni poznato, mi bolji sistem od demokratije nemamo. Barem trenutno. I zato demokratiju treba negovati, kao što treba negovati i narod koji će uživati blagodeti tog sistema u punom obimu. Tu moram da citiram još jednog velikana političke teorije, Karla Marksa: „Svaki narod ima onakvu političku vlast kakvu zaslužuje.“

S obzirom na broj „čobana“ sa jedne strane, odnosno „Platona i Sokrata“ sa druge, s obzirom na to kakve su liste koje smo pravili (one za koga smo sve glasali), i s obzirom na to da nam niko nije prstom upirao koga da zaokružimo, možemo drugim očima pogledati Marksovu izjavu. Niko ko je do sada bio na vlasti u Srbiji nije došao sa strane. Svi su oni potekli iz naroda koji ovde živi. Kada pogledate Skupštinu gledate u izabrane predstavnike baš tog naroda. Tih 250 osoba predstavlja sliku i priliku biračkog tela. To je preslikana populacija. Nije nam ni jedan ambasador doveo Rističevića ili Orlića ili Pajtića ili Čanka, ili bilo koga drugog. To smo u stvari mi. To je naša slika i prilika. Prosečan stanovnik ove države (ukoliko se to tako može nazvati) misli za sebe da je slika i prilika jednog Tesle ili Pupina, ali je u stvari mnogo sličniji Marijanu ili Balši. Nažalost, ali je to tako. Gledajući prenose Skupštine tokom godina može se uvideti konstantno opadanje kulture ponašanja i govora, ne vezano za političke stavove. Isto ponašanje, ista devalvacija međuljudskih odnosa vidi se i u svakodnevnom životu, u prodavnici, u saobraćaju, … Nisu nas političari pokvarili, već su oni onakvi kakvi smo mi sami. Mi im to dopuštamo, mi im dajemo glas, mi ih ne kritikujemo. Na koncert Đanija ode 20.000 ljudi a zbog smanjenja plata i penzija, zbog toga što je neko zavukao ruku u vaše džepove, na ulicu izađe 200 ljudi. Pa ko je kriv zbog toga? Neki ambasador vam je zabranio da se pobunite?

Vrlo lako se uočava obrazac koji se ne menja od početka višestranačkog sistema i koji ne zavisi od tzv političke orijentacije nekog lidera ili stranke: boljitak, očuvanje nacionalnog interesa, veće plate i penzije, bolje sudstvo i zdravstvo, povratak ugleda zemlje, borba protiv korupcije, smanjenje nezaposlenosti, … I tako 30 godina. Jedna te ista priča tri decenije. A o rezultatima nema svrhe trošiti reči. Negde sam čitao pregled ekspozea mandatara za mesto predsednika Vlade od Dragutina Zelenovića do Aleksandra Vučića. Ista opšta mesta i demagogija: nezaposlenost, brze pruge, investicije, penzije, boljitak, … Naravno nigde ni spomena odgovora na moja 3 pitanja. Na kraju krajeva, ta pitanja nisu samo moja već bi trebalo da budu svačija. Kada planirate da okrečite sobu sasvim je normalno da isplanirate i da znate ko će da kreči, kada će to uraditi i kako, odnosno gde će kupiti materijal, koju boju, itd. Pa zašto isti princip ne bi bio primenjen i na govore i postupke političara? Zašto oni ne odgovaraju na ta pitanja kada nam predstavljaju politički program? Ili, još bolje, zašto glasači ne insistiraju na odgovorima, i zašto prema tome ne donose odluke kome će poveriti svoj glas?

Čim sam promenio pogled na politiku, čim sam počeo da na to gledam kao i na svaki drugi posao shvatio sam da ne postoji suštinska razlika među njima. Ne razlike u domenu teorije političkog programa već stvarno suštinske i principijelne. I zbog toga je odluka da glasanju pristupim na način na koji to činim, jer ne mogu da glasam za manje zlo. Ne razumem tu logiku da znam da je nešto loše ali ću ipak svoj glas dati njemu/njima jer su manje lošiji od drugih. Jednom prilikom sam napravio sledeću analogiju: „Ideš ulicom i vidiš dve gomilice koje je iza sebe ostavio neki pas (da se tako kulturno izrazim). Jedna gomilica je manja a jedna veća. U koju ćeš ugaziti?“. U koju god da ugazite isto je, cipela će vam smrdeti. Isto je i sa političkim strankama. Smrde, i zato biram da preskočim.

S obzirom na moj stav o načinu glasanja i njegovom trajanju poslednjih 16-17 godina, moglo bi se reći da sam, na neki način, preteča „belih listića“. Mada, ovo što ja radim, više volim da nazovem „šareni listići“ zbog svih crteža koji su ostali na mojim listićima. Ali to bi bilo apsolutno pogrešno. Takvih listića je uvek bilo i uvek će biti. Za istu temu postoji još jedna velika zabluda koja se poprilično duboko primila u narodu, a to je da su „beli listići“ krivi za dolazak naprednjaka na vlast 2012-te godine. Taj neki pokret su predvodile Vesna Pešić i Srbijanka Turajlić. Verovatno je bilo još njih ali se ne sećam. Taj zaključak je totalna glupost proistekla iz potrebe da se opravda poraz i još brže srljanje zemlje u glib. Naime, na predsedničkim izborima te godine procenat nevažećih listića je bio 4,47% u prvom krugu, odnosno 3,15% u drugom krugu. Ako se u obzir uzmu svi izbori (parlamentarni i predsednički), od uspostavljanja višestranačkog sistema do dan danas (nisam uzeo u obzir samo poslednje parlamentarne izbore iz 2020), prosečan procenat nevažećih listića je 3,01%. Znači da je uticaj kampanje pred te famozne izbore 2012-te bio samo 1,46%. Pa sad sami izračunajte koliko je to bilo u apsolutnoj vrednosti i da li je imalo uticaja na krajnje rezultate. Naravno da nije. Tužno je to što je za ovu analizu potrebno 10 minuta i to ukoliko niste vešti sa excel-om. Zašto niko od vajnih novinara i analitičara nije to uradio, zašto je ljudima lakše da ponavljaju gluposti koje čuju na tv-u ili negde pročitaju, nije mi jasno. I verovatno nikada mi neće biti jasno. Ali tako je. To je samo jedan od dokaza one čuvene rečenice da „hiljadu puta ponovljena laž na kraju postaje istina“. I siguran sam u još nešto. Ko god da ovo pročita, a ima većinsko mišljenje o uticaju „belih listića“ neće potrošiti ni par minuta da proveri podatke o kojima sam pisao, već će samo nastaviti da ponavlja naučenu frazu. Itekako sam svestan da moje reči, da sve zvanične podatke koje predstavim, da sve greške koje sam pronalazio u tvrdnjama sveznajućih „analitičara“ ili u samim vestima, nemaju ni približno uticaja i značaja kao naslov u Kuriru, Informeru ili bilo kom drugom tabloidu, kao ni reči pomenutih sveznalica. I to je još jedan razlog zašto sam prestao da pričam. Ne znam kako i ne mogu da se borim protiv uticaja medija u kombinaciji sa ljudskom glupošću i manjkom želje za kritičkim stavom. Ne vredi.

Imam utisak da su se ozbiljni i pametni ili povukli, jer ne žele da učestvuju u ovim idiotarijama, ili otišli iz zemlje. Prosek drastično opada u svakom pogledu. Prosečan glasač u ovoj zemlji je neobrazovan, bez iole ozbiljnijeg poslovnog i životnog iskustva i, u najboljem slučaju, prosečno inteligentan. Onda taj novi prosek postaje normalnost i opšte prihvaćen model ponašanja i delovanja, i tako sve u krug. Kao grudva snega koja se kotrlja niz brdo i postaje sve veća. Danas je sasvim normalno da svako, pa čak i visoki državni funkcioneri, imaju kupljene diplome. I da zbog toga, naravno, niko ni ne odgovara. I da birači opet glasaju za te koji imaju kupljene diplome a u nadi da će i oni jednog dana biti u mogućnosti da kupe istu. I to je sasvim normalno i prihvatljivo. Niko se više ni ne iščuđava.

Pitanje obrazovanja je apsolutno ključno za sve aspekte napretka društva i stvaranja kakvog takvog sistema koji ne zavisi od volje pojedinca (a to bi valjda trebala da bude demokratija). Ali i obrazovanje je živa stvar i mora se vremenom unapređivati. Kod nas se ništa nije menjalo decenijama ili stolećima. Vrlo dobro se sećam kada je na nekom portalu objavljena vest o novinama u finskom obrazovanju i kakve promene uvode od osnovne škole. Komentari čitalaca su bili izuzetno negativni i uglavnom su se svodili na to kako oni sistematski zaglupljuju decu. Deceniju ili nešto više posle toga, Finska je u vrhu na PISA testiranju, koje ocenjuje funkcionalnu pismenost. A gde smo mi? Gde smo mi koji nismo sistematski zaglupljeni?

Ne može obrazovanje da se svodi samo na učenje gde je najveće jezero u Aziji ili koji je element pod rednim brojem 15 u periodnom sistemu. Sve te stvari danas možete naći za tren oka. Ono što je važno je naučiti decu da kombinuju znanja, da budu funkcionalno pismena, da ne samo razumeju pročitano već da mogu i kritički da se odnose prema pročitanom. Da znaju da istražuju, da znaju da postavljaju pitanja i traže odgovore, da znaju da prepoznaju glupost. Ima li toga u našim školama? I zašto nema? Da li nam to neko brani? Teško. Ali kako neko ko je kupio diplomu i zaposeo na visoku državnu funkciju da dopusti da se obrazovanje poboljša? Bolje je ovako.

I tako smo došli u situaciju da prosečan glasač nema pojma ni za šta glasa kada izađe na biračko mesto. Iz razgovora sa poznanicima shvatio sam da mnogi od njih ne znaju čak ni razliku između predsedničkih, republičkih i lokalnih izbora. Ako mi ne veruje probajte sami. A da ne pričam o poznavanju izbornog procesa ili strukturi vlasti u državi (izvršna, zakonodavna i sudska). Ili kada su me neki ubeđivali da ako precrtam listić ja svoj glas dajem direktno vladajućoj stranci, a pri tome pojma nisu imali kako se raspoređuje broj poslanika na osnovu dobijenih glasova, već su samo ponavljali mantru koju su negde pročitali ili čuli. E sad, mnogi će reći kako to nije važno i kako sigurno ni ljudi u drugim državama ne znaju sve te pojedinosti. I tu su apsolutno u pravu. Ali postoji jedna razlika koja nikako nije zanemarljiva: da li postoji ili ne postoji izgrađeni sistem. Ukoliko u nekoj državi postoji izgrađeni sistem i poluge vlasti, onda glasači svakako ne moraju da se udubljuju u detalje. Ali kada imate državu koja nema izgrađen nikakav sistem, koja nema tradiciju parlamentarizma i demokratije pa kada još na to dodate i biračko telo koje je i neobrazovano i nezainteresovano, onda kao rezultat imate ono sa čime se susrećete svaki put kada izađete napolje. I tako već 30 godina (barem koliko ja pamtim). Zbog ovoga je značaj obrazovanja još veći. Generalno ne postoji ništa važnije. Makar bi tako trebalo biti u iole normalnim i organizovanim državama.

Postoji još jedna mantra koja se lepo nadovezuje na prethodni tekst. Često ćete čuti kako, dok se priča o lošim stvarima u Srbiji, neko kaže: „Ćuti nije ništa bolje ni u (pa neka zemlja), da znaš kakva je tek tamo situacija.“ Znači pronalazi se još lošiji primer, stvarni ili imaginarni, koji opravdava ovdašnje stanje. Sa druge strane, ako neko otvara prodavnicu, kafić ili želi bilo šta da uradi za sebe lično, uvek će gledati primere onih koji su trenutno bolji ili napredniji, kako bi iskoristio neku ideju ili znanje i sebi olakšao život ili poslovanje. I to je sasvim normalno ponašanje. Pa zašto se onda isti princip ne primeni i na državu? Zašto naši ljudi ne kažu: „kod nas je ovaj segment loš, ali znamo gde je bolje pa ćemo pokušati da primenimo njihova iskustva“? Zašto je toliko teško priznati da nešto ne znate? Zašto uvek mora da se pronalazi neki lošiji primer kako bi se opravdalo stanje u kome se nalazimo? Mislim da to nikada neću razumeti.

Ili je tamo negde još lošije nego kod nas, ili ako ne možemo da se setimo ni jednog pogodnog primera, onda su za naše stanje krivi masoni, Amerikanci, već pomenuti Marsovci, Rusi, … Uglavnom, u pitanju je neka teorija zaveri jer žele da nas unište. Iz nepoznatog razloga. Još je potresnije to što se iste priče pričaju 30 godina. Pa samo zamislite tu nesposobnost globalnih vladalaca koji tri decenije ne mogu da unište jednu malu zemlju na Balkanu. Totalna nesposobnost. E sad, kako se to primenjuje na obrazovanje, kulturu ili ekologiju ne znam da objasnim. Da li se na skupu masona donese odluka i onda pošalju grupu koja ide po Srbiji i baca smeće gde god stigne? Da li nam je američki ambasador zabranio da 15 godina nemamo Narodni muzej (mada je vrlo upitna svrha istog i posle otvaranja)? Ili nam je neki Marsovac naredio masovnu prodaju diploma? Ne znam, možda je to i tačno. Ipak ovde živi više od 6 miliona Tesli koji, eto sticajem okolnosti, ipak najviše vole Đanija. Ne razumem zašto u centru Beograda mora da se oseća na mokraću. Ne razumem zašto kišni kanali moraju da budu zatrpani smećem. Ne razumem zašto kanalizacija mora da ide pravo u reku. Ko nam je kriv?

E, i onda taj i takav narod, neobrazovan, nekulturan, sklon korupciji, izađe na glasanje. I koga će oni da izaberu već nekoga ko je sličan njima? Na žalost, upali smo u jednu negativnu spiralu iz koje ne vidim kako ćemo se izvući. Osim ako izlaz nije u odlasku. Kao francuska aristokratija koja je živela u jednom zamku dok ga ne zaprlja totalno pa se seli u drugi, jer nisu imali kanalizaciju. Mi izgleda u ovoj zemlji nemamo kanalizaciju već septičku jamu gde se sav otpad zadržava. I samo da znate da ta jama nije ni približno puna. Ima itekako još mesta za otpad.

Postoji još jedan veliki problem u rezonovanju glasača. Prosečan birač, odnosno velika većina birača, ne glasa za političku stranku, ideju ili program, već glasaju za ličnost, za lidera. To je lako proveriti u priči sa ljudima. Samo obratite pažnju na odgovore kada ih upitate za koga će glasati, ili za koga su glasali. Uglavnom ćete čuti imena stranačkih lidera, bez obzira na to koji su izbori bili u pitanju. Ili pak pitajte ih u čemu se program stranke, kojoj su poverili svoj glas, razlikuje od neke druge stranke iz istog političkog spektra. Verujem da će odgovori biti izuzetno zanimljivi.

Kakve odluke donosi prosečan birač može pokazati jedan interesantan eksperiment, ili bolje reći test, koji možete sprovesti prvo na sebi a posle i na ljudima iz vašeg okruženja. Napravite listu na kojoj ćete napisati za koga ste i zašto na kojim izborima glasali. Vrlo jednostavno u tri kolone: godina, za koga ste glasali i zašto baš za tu opciju. Ne morate nikome da pokazujete. Pregledajte tu listu i sami sebi priznajte sa koliko ste razumevanja glasali, i da li je bilo za „manje zlo“. I da li vas je neko naterao da tako glasate ili nije. Da li je to uvek bila samo vaša odluka? I siguran sam da na vašoj listi, kao i na biračkom mestu, nema ni Amerikanaca ni Rusa, ni Kineza, ni Marsovaca. Samo vi, listić i olovka. I odlika je uvek bila samo vaša ma koliko bila pogrešna. E to je prvi korak – priznavanje sopstvene greške. Ali verovatno i najteži.

Ja nikako ne razumem potrebu da se sledi lider, vođa. Ne razumem isticanje pojedinca u politici ispred ideje, ideologije i najvažnije sistema. Ne razumem tu težnju za „čvrstom rukom“. Zašto je to potrebno? Ljudi na ovom prostoru izgleda ne shvataju suštinu uspostavljanja sistema koji neće zavisiti od dobre ili loše volje bilo kog pojedinca. Valjda im je lakše da slepo slede lidera, kao kod Domanovića. Ništa se promenilo nije.

Takođe i ti lideri su proistekli iz naroda te se ne mogu drugačije ni ponašati. Kada jednom zasednu u fotelju, ma koliko beznačajna ta funkcija bila, teško se od nje odvajaju. I otuda ovoliko broj stranaka na političkoj sceni Srbije. Kako se desi unutar stranačka svađa, tako se otcepljuje bar jedna frakcija i formira se nova stranka. A svaka stranka ima svog lidera, ima svog vođu. A lider, bez obzira na rezultate ostvarene u vreme njegovog boravka na toj funkciji, ne odlučuje se da samostalno ode. Nikome ne pada na pamet da kaže: loše smo prošli na izborima i ja momentalno podnosim ostavku i povlačim se sa svih stranačkih funkcija. Znate li za takav primer? I zašto toga nema? Složićete se da takvo ponašanje nije primereno nekome ko se kandiduje za najviše državne položaje. Ali takvo ponašanje je stvar pojedinca. Pitanje je zašto birači ponovo istim ljudima daju svoj glas. Ne znam odgovor. Bilo bi uzaludno nabrajati sve laži koje su izrekli samo oni političari koji su trenutno aktivni. Gotovo je nemoguće prisetiti se svih, pa čak i samo onih najvećih. O rezultatima je tek uzaludno govoriti.  I pored toga oni i dalju učestvuju na izborima, i pored svega oni i dalje dobijaju glasove od strane birača, i pored svega ljudi se i dalje prepiru zbog njih i svađaju ko je bolji ili manje loš. Zašto? Koliko vremena treba da prođe, šta treba da se desi da ljudi ovde shvate da su političari moraju njima da odgovaraju? Mi njih plaćamo. Oni za nas rade. Oni nama odgovaraju. Nikako obrnuto. Oni su samo službenici, plaćeni od naših para, koji moraju da rade u našu korist. Stvarno a ne deklarativno.

Mislio sam da pišem i o idiotizmu koji se ogleda u trošenju budžeta (a to je novac svih nas) na raznorazne budalaštine, bez i trunke volje da to bude transparentno, a ne na obrazovanje, kulturu ili zdravstvo. Ali nemam snage. Šta se može reći kada se za kulturu izdvaja 0,73% budžeta? Sva sreća već pomenuti Đani nije ostao zakinut. Možemo mirno da spavamo.

Veoma mi je teško da pišem o tome šta bi trebalo uraditi i šta bi trebalo promeniti. Teško mi jer, zbog svega što sam do sada video i doživeo, nemam previše optimizma kada je ova država i narod u pitanju. Teško mi je da poverujem u mogućnost kvalitetnih promena. Ali da probam. Kao što sam već rekao, obrazovanje je ključ uspeha. Učitelji, nastavnici, profesori i svo ostalo osoblje u školstvu mora konačno doći na nivo koji zaslužuje. A to se prvenstveno odnosi na poštovanje koje moraju imati od zajednice, od svih nas. Oni su ti koji uče nove generacije i u čijim rukama je na neki način budućnost društva.

Među političarima mora doći do lustracije. Neće oni sami otići ali mi moramo da im kažemo da idu. Dosta je bilo. A možemo to da im kažemo na izborima. Potrebno je samo malo mašte. Osim toga verujem da bi izborni sistem trebalo promeniti u većinski, podeliti Srbiju na 250 izbornih jedinica i da svaki glasač zna ko ga predstavlja u Skupštini. Na taj način bi izbegli glasanje za lidera, i imali bi koga da vučemo za rukav za sve probleme ili ideje koje imamo.