Skip to main content

200 koraka

  • Coca cola obična u plastičnoj flaši 0,5l

  • Munchmallow jagoda 105g
  • Marlboro crveni, tvrdo pakovanje
  • Bounty
  • Smoki kikiriki 50g
  • Ulošci Libresse dnevni, normal
  • Kesa pvc, biorazgradiva
  • Viršle Poli 260g
  • Sladoled Kapri, štapić
  • Smoki, malo pakovanje
  • Mivela Mg voda, blagogazirana, 1,35l
  • Štapići za uši
  • Motorno ulje Castrol 5w40
  • Pall Mall crveni
  • Hiruška maska, plava, obična
  • Čoko bananica
  • Dezodorans Nivea, muški
  • Plavi plastični upaljač
  • Zlatiborac slanina 100g
  • Prima štapići, veća kesica
  • Rukavice, žute gumene
  • Panol pasta za pranje ruku
  • Jelen pivo, limenka 0,5l
  • Vlažne maramice za bebe
  • Kese za zamrzivač 2l
  • Brijač ženski, jednokratni
  • Plastične čase za sok ili vodu
  • Tečnost za pranje sudova Fairy sa mirisom limuna
  • Nescafe 3u1
  • Kokošija pašteta 95g
  • Plastična kesa, firmirana


Ne, nije ovo spisak za prodavnicu koji muž dobije kako ne bi nešto zaboravio prilikom kupovine. Nije ni popisna lista male crvene radnje.

Sve ovo, ali i ponešto više, možete pronaći na i pokraj trotoara male ulice u kraju, izmedju dva kontejnera. I sve to u samo 200 koraka.

U toj maloj ulici u centralnoj beogradskoj opštini nalazi se dvadesetak kuća i tri trospratnice. Sve u svemu oko 250 duša. Prostih duša. Ulica nije prometna, kroz nju prolaze samo stanovnici ili oni koji im dolaze u goste. U njoj, niti u njenoj blizini, nema turističkih atrakcija pa tako nema ni znatiželjnih, a često bahatih, turista iz čitavog sveta.

Sticajem životnih okolnosti poznajem neke od stanovnika te ulice i pouzdano znam da oni jako vode računa o čistoći svog doma. Niko od njih ne baca prazne flaše na terasu ili u hodnik, niko od njih omot od čokolade ne ostavlja ispod kreveta.

Postavlja se pitanje ko onda baca smeće po toj ulici. Da li to ipak rade oni tu i žive ili je u pitanju terorističko fundamentalička organizacija koja pod okriljem noći, dok pošten svet spava, dolazi i namerno ruži i prlja? Možda su ljubomorni jer postoji velika šansa da mala ulica u centralnoj beogradskoj opštini svojom lepotom i kulturno istorijskim nasleđem zaseni Šanzelize ili La Ramblu. Možda zato sto u ulici postoje čak dva pešačka prelaza koja bi vrlo brzo pomutila slavu onom jednom i jadnom u Abi Roudu. Nije isključeno.

Ili je možda to ipak slika i prilika naših pomalo poštenih domaćina. Možda je to samo naš odraz u ogledalu.

Jedna (meni vrlo draga osoba) će posle čitanja ovih redova spustiti naočare na vrh nosa, značajno će me pogledati i pitati: A šta si ti uradio osim sto pišeš? Da li misliš da je to dovoljno?

Nisam ništa uradio. I ne želim da išta uradim. Priznajem, nemam snage i volje da učinim ništa vise od onoga što već radim. Svoje smeće ću i dalje bacati u za to predvidjene kontejnere, neću biti deo rulje koja uništava prostor u kome živi i dok imam inspiracije pisaću. Ali nemam volje za bilo šta više od toga. Ne verujem više u mogućnost podizanja svesti građana kroz lično angazovanje pojedinaca. Ne verujem u to da bi se svest stanovnika te ulice pomerio sa trenutne tačke ukoliko bih ja očistio njihovo smeće i time im “ukazao” na njihovu grešku. Ne verujem da postoji mogućnost bilo šta objasniti nekome ko namerno i vrlo svesno prlja i uništava ulicu u kojoj živi, ulicu kroz koju prolazi svakoga dana, ulicu u kojoj odrastaju njegova deca. Deca koja ispred sebe imaju izuzetan model ponašanja. Ne verujem da se može promeniti neko kome je teško da pređe par koraka i svoje đubre baci u kantu.

Ne verujem da će se svest takvih pojedinaca promeniti ni ako se budu saplitali o flaše ili konzerve. Da imaju bilo kakvu svest oni to ne bi ni radili.

Ili sam ja samo umoran i nemam snage jer iste stvari gledam decenijama.

Sva sreća počinje hladnije vreme i zima pa ce sve to, o mili moji, prekriti snegovi… A kad se otopi sigurno će biti i noviteta na spisku.

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

More

08:00 Terasa apartmana u prizemlju gleda na more. U daljini se naziru obale Sitonije. Ulicama Pefkohorija prolaze samo dostavna vozila. Na terasi su plastični sto, četiri stolice i sušilica na kojoj vise peškiri za plažu. Na stolu je polulitarska flaša Fante sa plavim zatvaračem, što odmah ukazuje na to da je unutra domaća rakija. Tu su i dve šolje iz kojih se puši tek skuvana kafa, dva telefona, pepeljara i paklica Kenta. On je u plavom šortsu FK Jagodine, istom onom koji je nosio poslednje sezone pre nego što se povredio. Ona je u spavaćici, ako se tako može nazvati prevelika majica koju nosi za spavanje. On otvara flašu i rakiju sipa u metalne lončiće sa likom Čejsa iz Patrolnih šapa. Ona briše krmelje i uzima telefon. – E da na miru popijem kafu dok deca spavaju. Ovo je za mene pravi odmor. – Gledam poruke od juče iz grupe. Iz firme. Slepci. Opet im ne radi mašina. E pa neka čekaju malo kad neće da slušaju. – Evo, Zorica Nikolina mi lajkovala sliku na fejs. Onu što smo se slika...
Post a Comment
Read more

Sasvim običan čovek

Jovan Milanović ima 44 godina. Živi u selu pod imenom Gornja Padina, desetak kilometara od grada. Jovan je oženjen Dragicom, srednjoškolskom ljubavi. U braku su 20 godina i imaju troje dece, dve ćerke i sina naslednika. Oni žive u zajedničkom domaćinstvu sa Jovanovim roditeljima. Majka Slavica je domaćica a otac Dragiša je penzioner koji je čitav radni vek proveo u lokalnom poljoprivrednom kombinatu. Kuća je nevelika ali ne takva da se osećaju skučeno. Svako ima svoj kutak i dobre odnose neguju prvenstveno zahvaljujući međusobnom poštovanju. Jovan ima i starijeg brata, Zdravka. Polubrata, tačnije rečeno. To je Dragišin sin iz prvog braka. Zdravko već više od 30 godina živi u Austriji. U Beču se skućio, oženio i zasnovao porodicu. Dolazi u toku leta kada je i porodična slava. Poslednjih godina sve češće dolazi sam jer su deca porasla i više ih ne zanima da dolaze u Gornju Padinu kod rodbine čiji jezik i običaje ne poznaju. Jovan nije zaposlen ili kako bi se to birokratski reklo:...
Post a Comment
Read more

Braća Karamarković

Veliko Gornje Selo, Kolašin, 150 godina p.n.e. Nikada nije postojalo ni Malo, ni Donje Selo. Teško se to uopšte selom može nazvati. Prosto, stanovnici ovog zaseoka, poviše Kolašina, bili su i suviše ponosni da svom mestu ne dodele ime kakvo su verovali da mu dolikuje. I ne samo da dolikuje mestu, već mnogo više njima. Uvek su težili da budu poznati i priznati. Oko livade, u pravilnom rasporedu, bilo je raspoređeno dvadesetak kuća, uglavnom krečenih u belo. Do livade je uzbrdo vodio puteljak od glavnog magistralnog druma, koji je spajao Prijepolje i Drač, velike regionalne centre u to doba. Tim putem svakodnevno su hrlili trgovci koji su iz Zasavice, smeštene u srcu Panonske nizije, nosili magareće mleko i kačkavalj Kleopatri i sestrinstvu u Aleksandriju a iz Egipta vraćali džakove sa peskom za mačke i one male figurice smrdibuba koje su prodavali širom Posavine, a naročito tokom vašara u Rumi. Šesta kuća sa leve strane, gledano od puta koji je vodio iz šume, a kojim se ređe išlo...
Post a Comment
Read more