Poseta rođacima

-          Ostavi to i spremaj se. Nemoj opet da te opominjem.

-          A zašto da se spremam?

-          Ma ne. Ja ću stvarno jedan dan poludeti sa vama. Idi pitaj majku da li je sve spakovala.

-          Pojma ja nemam šta ti pričaš.

-          Rekao sam ti još početkom nedelje da u subotu idemo u posetu Grašićima.

-          Idemo u ono selo? Kako se beše zove?

-          Da, idemo u Malu Gradinu.

-          E to. Opet? E baš se radujem.

-          Šta bre opet?! Bili smo s’ proleća. Sada idemo da ih posetimo pre praznika. Sigurno će im biti drago da nas vide.

-          Sigurno. A da li ja moram opet da idem? Bio sam prošli put. I pre toga.

-          Da moraš. Oni su nam rođaci. I meni znači da ideš samnom.

-          Ok. To je u redu. A zašto ih ne pozoveš da dođu kod nas? Da budu naši gosti. Da im pokažemo malo grad. Mogu da ih odvedem u onaj novi tržni centar. Svašta ima tamo. I na utakmicu da idemo.

-          Bili su oni kod nas pre par godina kad su dolazili kod bata Vidoja na svadbu. Zaboravio si. Mali si bio.

-          Ako sam bio mali onda to baš i nije bilo pre par godina. Neka dođu opet.

-          Da. Prošlo je dosta vremena. Znaš, malo je nezgodno da oni dođu. Bilo je lako kad ste vi bili mali. Sad bi bila gužva. Mali je stan. Nekako nezgodno. A i ne želim da ih opterećujem jer oni sigurno ne bi došli praznih ruku. Šta znam...

-          A i mama bi se sigurno obradovala.

-          Ajde ne lupetaj. Voli mama njih. I uvek spakuje vaše male stvari za njihovu decu i neke svoje haljine i cipele koje više ne nosi. I kupi keks i bombone. Samo joj je put malo zamoran pa zbog toga ne ide sa nama.

-          Jeste, moram da ti priznam da je naporno. Putujemo čitav dan, dođemo u onu selendru, sedimo malo sa njima i vratimo se nazad.

-          Verujem da je tako. Ali Grašići su, znaš i sam, prilično skromni. I nije baš zgodno da im stvaramo teret tako što ćemo noćiti kod njih. Pogotovo sada kada bi morali da greju i onu sobu koju zovu gostinjska.

-          Ali u Velikoj Gradini postoji onaj lep motel. Možemo tamo da prespavamo ako baš hoćeš. Da se ne vraćamo odmah.

-          Vidi. Moram neke stvari da ti objasnim. Dovoljno si veliki pa ćeš shvatiti. Nadam se.

-          Nadaj se. Ajde. Pažljivo te slušam.

-          Ovo nije šala. Ima veze sa porodicom i našom istorijom. Mi nismo baš u dobrim odnosima sa ovima iz Velike Gradine. Jeste da živimo tu, selo do sela što bi se reklo. Ali su nam oni uvek pravili neke probleme. Mala Gradina nije naziv dobila zato što je manja. Naprotiv, to je nekada bilo jedno selo i zvalo se samo Gradina. I centar celog sela je bio gde je sada srušena zgrada veterinarske ambulante. Međutim vremenom se selo širilo i to najviše u onom donjem delu gde je bila plodna zemlja. Dosta je tu bilo dođoša, kako ih mi zovemo, što su došli od preko brda. I malo po malo dobiju oni da budu posebno selo. Trajalo je to dosta dugo i na kraju dođe neki njihov prizetko iz Komiteta i zvanično se Gradina podeli na Malu i Veliku.

-          I šta, ceo problem oko imena? Malo ste matori da se merite ko je veći a ko manji. Zar nije vreme da se pređe preko nekih stvari i nastavi život dalje?

-          Ma nije samo to bio problem. Počeli su da se šire i na naš atar. Kad je počela kriza, onda kada je zatvoren kombinat zbog malverzacija i krađe, pokupovali su neku zemlju sto je bila bliža njihovom selu. Prodavali ljudi jer su ostali bez posla i odlazili u grad. Šta da rade… I onda su nekima posekli bagrenjar za loženje, pa se onda pobili na vašaru. To je bio šou. Dolazila milicija iz grada da ih razdvaja. Krvave glave na sve strane. I tako… E zbog toga nikako da se izmirimo. I pitanje je da li ćemo se ikada izmiriti.

-          Pa dobro. I šta sad mi imamo sa tim?

-          Kako bre šta imamo?! Pa naši rodjaci Grašići su ostali tu u selu. Oni i još par porodica. Ako i oni odu selo će skroz da se ugasi. Moramo da im pomognemo da opstanu tu na našem ognjištu.

-          Kakvo ognjiste? O čemu ti pričaš?

-          Pa to je, sine moj, naša dedovina. To je selo odakle smo potekli. Naša kolevka.

-          To je naša kolevka?

-          Tako je.

-          O čemu ti pričaš? Pa zar nije pradeda u Beograd došao iz Gornjeg Malog sela posle rata? Ili se nešto u našoj porodičnoj istoriji promenilo?

-          Pojma ti nemaš! Jeste pradeda Stanoje došao iz Gornjeg Malog sela. Ali naše poreklo je iz Gradine. Čitava naša familija, kojoj pripadamo i mi i Grašići, vuku poreklo iz Gradine. Po predanju kada su se prvi preci naselili na ove prostore to je bilo baš u tom selu. A oni su došli još u sedmom ili osmom veku kako stoji u nekim spisima. Mada neki kažu da su tu bili od pamtiveka.

-          E jeste. Čukun-čukun deda je na seoskoj utrini lovio dinosauruse.

-          Neozbiljan si. Lepo ti pričam a ti se sprdaš. To je naša istorija. Kako god, mi smo sudbinski vezani za to mesto.

-          Od kada je to tebi toliko bitno? Nešto se ne sećam da si ranije toliko pričao o Maloj Gradini i odlazio tamo.

-          Pa sine to izgleda dolazi sa godinama. Valjda shvatiš šta ti je prioritet u životu. Promeni ti se ugao gledanja.

-          Ako ti je to stvarno toliko bitno i ako se toliko iskreno brineš za opstanak tamo nekog sela, zašto se ne spakujes pa odeš da živiš tamo? Ionako bi mogao da radiš i tamo. Uzmeš svoju ženu za ruku i pravac Gradina. Mama bi sigurno bila oduševljena.

-          E sad si bezobrazan. Sram te bilo!

-          Zašto sam bezobrazan? Lepo te pitam. Kažeš i sam da te je strah da će selo opusteti i da niko više tamo neće živeti a ne želis da odeš iz Beograda. Ne želiš da se preseliš i živiš na selu. Bar praznih kuća i imanja ima koliko hoćeš. I sigurno je jeftino. Ko zna, možda bi još neko iz familije otišao za tobom. A ne samo da pričate kada se skupite na slavi i malo popijete. Uradite nešto konkretno i suprotno onima koji su svoje njive prodali i pobegli glavom bez obzira u grad. Oni se sigurno neće vraćati. I stvarno ne razumem tu zainteresovanost za selo. Pa ti nisi nikada ni drvo posadio, nikada na traktor seo, ceo život si proveo u Beogradu i sada odjednom ti neko selo mnogo znači.

-          Mali mnogo si se ti izbezobrazio. Meni je Mala Gradina u srcu. Ona je deo mog bića bez obzira gde se nalazim. Ja osećam i u duši nosim sve svoje pretke i svaki deo Gradine, svako zeleno polje, izvor, svaku oranicu i voćnjak. I uradiću šta god je u mojoj moći da to otrgnem od zaborava i da sačuvam. Boriću se do kraja. Da, ja živim u Beogradu i tu i radim. Vredno radim da svojoj porodici stvorim bolji život nego što sam ga ja imao. Svestan sam da život u Beogradu ima svoje prednosti i da ne bi bilo lako preseliti se u selo. Ne zbog mene. Meni to nije problem. Ja ću se svuda snaci. Nego zbog vas. Vama da bude lakše. A vidim da sam vas mnogo razmazio.

-          Ali sada možeš slobodno. Nismo više mali.

-          Opet ti. Pojma ti nemaš. Juče si se ispilio i već hoćeš da držiš predavanja. Nos još ne znaš sam da obrišeš. Ne razumeš ti to. Još si zelen. Mora mnogo vode da protekne Savom i Dunavom pa da ti to shvatiš. Ali nema veze… Setićeš me se jednog dana pa ćeš reći da sam bio u pravu.

-          Znači nećeš se seliti. Opet idemo samo na izlet.

-          Prekini i spremaj se. Krećemo rano ujutru.