Pokojni Toza

09.02.2021.

Dugo sam čekao na ovu priliku. Da se ne lažemo nije mi svejedno. Osećam neku nelagodu pomešanu sa iščekivanjem, nadanjem i dozom straha. Ustvari, nije to pravi strah već više neka trema.

Kaže da se zove Dragana ili Gaga od milošte. Ima nešto preko 50 godina i svaka godina se vidi na njenom licu. I previše je iskusna da ne primeti da je moja smirenost samo maska. Lagano me hvata na podlakticu kada sam seo prekoputa nje. Iako je dodir vrlo nežan istovremeno je i dovoljno autoritativan i pokazuje da zna šta radi. Oči joj se smeše a glas joj je nežan i umirujuć. Verujem joj.

Nisam ništa osetio. Baš ništa. Učinilo mi se da je prošao samo jedan tren, jedan treptaj kada mi je rekla da je sve gotovo. Mogu da idem.

Preplavio me se osećaj zadovoljstva i sreće. Konačno je gotovo. Posle ovoga sve će biti bolje.

Dok sam otključavao automobil osetio sam da mi ruka trne. Onda je počeo bol u grudima i jako lupanje srca. Jedva sam seo na sedište, otvorio flašicu sa vodom i pokušao da se umijem. Nisam imao snage već sam samo zatvorio oci. Bol u grudima je i dalje bio nesnosan. Iako sam držao zatvorene oči umesto mraka video sam raznobojno svetlo. Kao da gledam u kaleidoskop. Osetio sam da nemam težinu i da lebdim. Ispod mene su bila zelena polja i izvori. Video sam i kako jeleni košute jure.

U tom trenutku sam postao svestan da sam umro.

 

02.03.2021.

Zvala se sasvim obično, Nataša ĐorĐđevic. Imala je oko 35 godina ali je izgledala mladje. Talasasta plava kosa padala joj je do polovine ledja. Mirisala je na Golce & Gabbana light blue. Na licu dovoljno šminke samo da istakne krupne kestenjaste oči i lepe crte lica. Vesela, koketna ali nikako jedna od onih koje bi odmah dale broj svoga telefona.

Da se ne lažemo, bez obzira na predjašnje iskustvo, nije mi bilo svejedno. Plašio sam se ali mi je bilo glupo da to pokažem. Naivno sam se trudio da izigravam mačo muškarca i heroja ali mi to naravno nije pošlo za rukom. Videla je da se bojim. Imao sam utisak da mi je namignula i ja sam odmah seo i stavio joj ruku u krilo.

Već sledećeg trenutka mi je rekla da mogu da idem.

Vrlo brzo sam stigao kući. I dalje pod utiskom, skuvao sam kafu i taman se spremao da uključim računar i nastavim da radim kada sam osetio vrtoglavicu. Seo sam na trosed i pokušao da uzmem aparat da izmerim pritisak kada sam se srušio na pod. Ležao sam bespomoćno i nisam mogao da se pokrenem ali sam i dalje bio svestan. Čuo sam kako sat otkucava i kako komšija izlazi iz lifta. Nisam mogao ni da dozovem pomoć. Nem, nepokretan i sam. Tada su počele da mi se smenjuju slike u očima. Video sam obalu Save, male bele kuće, ugao gde smo se sastajali, … Video sam kako stojim na vrhu solitera i kako skačem u ponor.

U tom trenutku je sve postalo crno i znao sam da sam umro.

 

01.09.2021.

Hodnik je bio prazan. Na podu tragovi mokrih cipela. Vrata na sobi su širom otvorena. Unutra stari drveni sto, dve stolice i krevet. Na stolu katodni monitor i tastatura koja je nekada davno bila bela.

Anica je sedela na stolici bližoj stoju. Levom rukom je vrtela lančić sa njegovim i do njega svojim imenom a u desnoj je držala telefon i trudila se da dodje do kraja Fejsbuka. Nije me ni pogledala već samo glavom pokazala da sednem.

Kao po komandi seo sam i sve smo obavili bez reči i bez emocija. Hladno, kao roboti.

Prazan i razočaran otišao sam u obližnji park. Seo sam na klupu i naslonio na drvo. Lišće je padalo na sve strane što je značilo da je jesen tu pred vratima. Sa druge strane parka, za stolom je sedeo usamljeni čovek sa glavom naslonjenom na šake koga je očigledno mučila neka tuga. Jesen je donosila depresiju medju ljude.

Trudio sam se da pozitivno mislim i da ne upadnem u melaholiju ili monotoniju. U tom trenutku me je nešto preseklo preko stomaka. Osetio sam mi telo iznutra trune kao da je neko zgazio trulu višnju. Preplavio me je talas topline a odmah zatim i snažan osećaj hladnoće. Telo je počelo da drhti nekontrolisano. Nisam mogao da dodjem do daha. Disao sam sve brže i sve teže. Odjednom je sve stalo. Nisam vise čuo punacku ženu koja je klepetala nanulama dok je bebu vozila u kolicima, nisam čuo momke koji su drugovima svirali gitaru i buzuki, nisam ni video na grani jabuku. Ništa više nisam mogao da čujem, ni da vidim, ni da osetim. Znao sam da sam umro.

 

01.03.2022.

Proslo je šest meseci od kako sam poslednji put umro. Ne mogu da kažem da mi se sve ovo na neki bizaran način ne dopada. Svaki put je drugačije i ne znam unapred šta me čeka.

Danas sam rešio da ponovo umrem. U stvari, nije da sam bas ja to rešio, već sam tako pročitao na društvenim mrežama. Kažu da će oni koji su ipak nekim čudom preživeli sigurno umreti šest meseci posle poslednje smrti. Jeste malo konfuzno i komplikovano ali šta da radim. Sigurno znaju šta pričaju.

Sipao sam još jedan viski i spreman sam. Evo ide…

 

28.09.2023.

I dalje sam tu. U medjuvremenu nisam brojao koliko sam puta umro. Mrzi me. Pravo da vam kažem postalo mi je malo i dosadno.

Ležim na trosedu i gledam dokumentarnu emisiju o tome kako se u Indiji u ishrani koriste insekti. Evo ga jedan mali pojede neku veliku bubu. Pa neće valjda opet sve iz početka? Ja više ne mogu…