Tuga kao takva

Subota pre podne. Lep i sunčan dan. Jedna vrlo prometna gradska ulica. Gužva.

Na trotoaru su od ranog jutra postavljene kartonske kutije. Neki su doneli stare poljske krevete koje su na more, na krovnom gepeku, fiće nosile u Makarsku sredinom osamdesetih. Neki su samo prostrli mušeme na beton.

Tri para srećnih čarapa za dvestotine dinara. Gaće i majice iz Turske. Oni imaju najbolji pamuk.

Bižuterija. Ogrlice i narukvice, minđuše i broševi kupljeni na rate od preprodavaca u državnim preduzećima. Ili dobijeni kao rođendanski poklon. Možda i od muža za godišnjicu braka. Decenijama su stajali po fiokama i kutijama.

Polovna garderoba. Nekada crne pantalone na crtu, košulje raznih boja od balon svile, suknje sa volanima i cvetnim dezenima. Izbledelo i istanjeno od previše pranja i nošenja. Kragne iskrzane i nedostaje po neko dugme. Možda će nekome još koristiti.

Pored su cipele. Iznošene, razgažene i sa odavno izlizanim đonovima. Šimike, borosane, kabriolet. Tu su i bele cipele sa diskretnom štiklom koje je vlasnica, pre pola veka, nosila na venčanju. Unutra su novine da bi, koliko toliko, sačuvale nekadašnji oblik.

Magneti za frižider. Od Njujorka do Moskve. Od Londona do Sidneja. Od Palića do Ohrida. Od Deliblatske peščare do Postojnske jame. Razglednice.

Štand sa pristalicama jedne političke grupacije. Dele upaljače, olovke i blokčiće. Sa postera se smeši dobro poznato lice koje gledamo trideset godina.

Domaća rakija u flaši od sirupa od narandže, kojoj se etiketa i dalje lepo vidi.

Stare igračke. Barbike sa polomljenom rukom i autići bez jednog točka. Pokloni za rođendane i Nove godine. Oni koji su se sa njima igrali odavno više nisu deca. A oni koji su te igračke svojevremeno kupovali nemaju za koga da ih čuvaju. Ako i ima obično su suviše daleko i suviše retko dolaze.

Značke fudbalskih klubova i sportskih društava, firmi i sindikata, vojnih škola i fakulteta, lovaca i ribolovaca. Suveniri sa olimpijskih igara u Sarajevu.

Mobilni telefoni sa kraja devedesetih. Nokia, Motorola i Alkatel. Neki još u futrolama koje su se mogle zakačiti na kaiš. Naravno bez punjača.

Rezani duvan. Hercegovački. Prva ruka. Visoko kvalitetan i neprskan. Od njega sigurno nećeš kašljati. Ima i već smotanih cigareta.

Štand sa pristalicama druge političke grupacije. Dele upaljače, olovke i blokčiće. Sa postera se smeši dobro poznato lice koje gledamo trideset godina.

Album za sličice. Evropsko prvenstvo u fudbalu. Prošlogodišnji.

Gobleni uramnjeni. Voće u činijama, mace i kuce, konji na livadi, zimski pejzaž, vodenica na potoku i naravno Tito. Ramovi žućkasti, kičasti i masivni. Do skoro su bili na zidu u dnevnom boravku.

U plastičnim kutijama poređane vanilice i galete. Ispod krpe je jutros ispečena štrudla sa makom.

Knjige. Izbledele, sa ušima, mnoge raskupusane. Tematika je poprilično široka: Heroj Ratko Mladić, Sve o bioenergetici, Gde je pogrešio Draža, ... Ima i čitavih kompleta lektire za više razrede osnovne škole. Zelene i obeležene rednim brojevima.

Fiksni telefoni. Monitori i miševi. Kutija sa cd-ovima. Poneka VHS kaseta. Ima i laptopova, doduše ne sa svim tasterima.

Štand sa pristalicama treće političke grupacije. Dele upaljače, olovke i blokčiće. Sa postera se smeši dobro poznato lice koje gledamo trideset godina.

Noževi za čišćenje voća i povrća. Seckalice. Tu je i odavno načet krompir i pola glavice kupusa da može da se proba na licu mesta.

Neispravni i polomljeni mikser Iskra, sokovnici, fenovi i pegle. Možda će nekome trebati za delove. Počasno mesto zauzima ručni mlin za kafu.

Heklani stoljnjaci i podmetači. Vezeni jastučići. Neki malo požuteli od stajanja.

Baterije nove i stare. Sijalice ispravne i neispravne.

Ljudi iza improvizovanih štandova su uglavnom poodavno u penziji. Stvari su njihove, lične. Nisu preprodavci. Na licima zagledanim u sopstveno pokućstvo, sticano dugi niz godina, nema osmeha. Suza je verovatno bilo kada su doneli odluku i došli prvi put. Sada su već navikli. Oguglali. Otupeli.

Ima i onih koji su ovde zbog druge vrste nemaštine. Nemaju nikoga i ovo im je retka šansa da sa nekim porazgovaraju, da nekoga susretnu. Deca su odavno otišla a mnogi bliski takođe više nisu tu. I prija im komunikacija ma koliko ona bila isprazna i banalna. Makar slušali dežurnog sveznalicu koji će posle jutarnje kafe i rakije da ide od jednog do drugog i da deli svoje najnovije mudrosti i saznanja, kao na primer: Da li vi znate da je samo 52% Ukrajinaca u Ukrajini? A na zapadu su sve katolici.

Ne, ovo nije nikakav buvljak ili vašar. Ovo je jedan trotoar u najvećoj, najmodernijoj i jednoj od najbogatijih opština u Srbiji. I ovo je bilo jedno uobičajeno subotnje prepodne. Sve ove ljude videćete tu i sledećeg vikenda.

I da. Dve stvari mi nisu jasne. Prva je šta je uopšte smešno onima koji se smeše sa plakata. A druga je dokle će svi ti ljudi gledati iste likove koje već gledaju decenijama. Kako im ne dosade?