Piknik (Valjda će bude bolje)

Selo nedaleko od Morave. Poslednja subota u februaru.

Nešto pre 12 sati počinje okupljanje na proplanku nedaleko od sela. Ljudi dolaze blatnjavim puteljcima iz oba pravca koji od sela vode do proplanka. Dolaze najrazličitijim vozilima: od odavno punoletnog jugića do najnovijih džipova. Ima i „old school“ namernika koji dolaze traktorom i to, naravno po tradiciji, domaćin vozi a domaćica je u korpi u kojoj se najčešće voze svinje na pijacu. Retko ko je došao peške.

Na proplanku, kao i na svakom drugom, stalno duva neki vetrić. Počinje i kiša. Ona koju skoro i da ne vidiš i ne osetiš ali vrlo brzo budeš skroz mokar. Neki bi to nazvali pasje vreme.

Neposredno ispred proplanka ona dva puta koja vode iz sela se susreću i spajaju u jedan koji okružuje proplanak. Ko prvi stigne nađe bolje mesto za parking. Ili makar malo manje blatnjavo. Mada, u princilu, postoji i neko nepisano pravilo što se tiče mesta. Svako se trudi da priđe što bliže svom mestu na proplanku. Da, to sam zaboravio da napomenem, tu svako ima svoje mesto na koje se dolazi generacijama. Blagu prednost, što se tiče parkiranja, imaju oni stariji, kako ljudi tako i automobili. Oni mlađi staju na obližnju njivu ili na sporedni kolski put. To naročito važi za one koji su i ovu priliku iskoristili da se pohvale novim automobilom sa pogonom na sva četiri točka.

Ima i onih koji su odavno otišli iz sela, neko u grad a neko i u inostranstvo, ali su ipak uspeli da dođu.

Kako ko pristigne tako otvara gepek i iznose se torbe i korpe. Nema mnogo priče i objašnjavanja jer je to već uigrana i puno puta ponovljenja radnja. I onda sve to nose do svojih pozicija. Od broja prisutnih članova domaćinstva i od količine stvari i veštine u pakovanju zavisi i iz koliko će se tura sve preneti. Ali niko nije iz prve. To je sigurno.

Kada se sve iznelo kreće i priča sa komšijama koji su zauzeli poziciju pored vaše. Priču započinju prvo muškarci jer su zene zauzete proverom da li je sve spakovano i da li su sve poneli ili je i ovoga puta jedna torba ostala zaboravljena.

-        Zdravo Spaso. Stigo ste?
-        Zdravo Mileta. Evo stigo smo. Dok se ove žene pospreme prođe pola dana. Nego ovo vreme... Sad baš nađe da pada...
-        Ma glej si poso. Nek pada na njen red. Nego ču li da Bora Perin prodade onu njivu što je odma uz glavni drum, tamo poviše gde je bila ona kafana. Kažu lepe pare uzo. Oće neki iz Beograd da pravi neku fabriku, nešto.
-        Kuj ti to reko?
-        Pa reče mi onomad Steva. Kaže čuo kad bio u varoš.
-        E bre Steva. Pa njemu rakija popila mozak. Gde bre prodo. Jes neki lud pa će tu u selo da pravi fabriku. Ajd bre ne zamlaćuj se sa tim. Nego kaži mi kad će dođeš da mi orežeš onu lozu u dvorište. Ja bre numem to ki ti.
-        Ma bre sve si u pravu. Aj ću da dođem sledeće nedelje. Samo da me leđa popuste nešto me ukočilo. Samo da smo zdravi.
-        I to što kažeš. Valjda će bude bolje.

Na proplanku nema ni stolova ni klupa. Zato se iz torbi prvo vade mušeme i stavljaju na zemlju. Neka domaćica je spremila i stoljnjak da stavi preko mušeme. Da bude lepše. Kako vetrić stalno duva tako podiže krajeve mušeme pa moraju da stavljaju kamen ili neku teglu. E onda kreću da vade sadržaj iz torbi i korpi.

Prvo se stavljaju tanjiri u krug. U svaki idu salveta, viljuška i nož. Nema supe ni čorbe tako da nema potrebe ni za kašikama u tanjirima. Tu su naravno i par činijica za otpatke.

Za tili čas na mušemi su se našli pogača umotana u najlepšu kuhinjsku krpu i tepsija sa gibanicom. Onda idu manji ovali sa predjelom: kačkavalj, beli sir, kiseli krastavčići, čajna kobasica i kulen. Na sredini ovala je tvrdo kuvano jaje isečeno na kriške sa vešto napravljenom ružicom od šargarepe. Onda idu činije sa salatom. Prvo ruska a onda i mimoza. Pored salata stavljaju male kafanske čaše za kiselu vodu a u njima mladi luk. Gde su ga našli u ovo doba godine nemam pojma, ali su za ovu priliku domaćice dale svoj maksimum. Centralno mesto na mušemi, pored pogače, zauzimaju i ovali sa pečenjem i već prohlađenim roštiljom. Domaćin ponosno gleda u svojeručno isečenu prasetinu koju je na ovalu uklopio kao tetris dok se domaćica nervira što nemaju neku zgodniju posudu u kojoj bi ćevapi i kobasice ostali duže topliji. One domaćice koje su se malo više potrudile donele su i pihtije. Tu je i celo pečeno pile. E onda se iz korpi vade kutije sa sitnim kolačima. Vešto su izmešani i poređani razni slatki rolati, vanilice, puslice i rozen torta. I naravno žito.

Na kraju dolazi red i na piće. Crni i žuti sok su neizostavni. Ponegde može da se pronađe i egzotik. Pivo Zaječarsko svetlo i Rubinovo crno i belo vino. Rakija za služenje u litarskoj flaši a za domaćina i probrane u manjoj pivskoj flaši koja strateški ostaje u korpi. Kafa je u metalnom termosu sa cvetićima koji datira iz kasnih osamdesetih. Podrazumevaju se i plastične čaše u 3 veličine: najmanje za kafu i rakiju, srednje za sokove i vino i najveće za pivo. To ako neko slučajno neće da pije iz flaše.

Kada se sve to pažljivo pozicionira po mušemi sledi prvo vizuelna kontrola i otklanjanje uočenih nedostataka, zatim provera torbi i korpi da nije nešto ostalo, a onda i diskretno „bacanje“ pogleda na susede i njihovu trpezu. Tiho ogovaranje i komentarisanje od strane ženskog dela porodice, dok stoje sa strane sa rukama prekrštenim preko stomaka, je stvar tradicije i običaja.

-        Baš smo lepo sve spremile.
-        Jes. Jel mori, jer ono Cveta opet pravila oblandu sa keksom? Svaki put isto. Grdna ona, kolko je godina znam ona uvek pravi tu oblandu.
-        Pa šta će jadna. Nije ona kriva. Nije ni imala od koga da nauči. Ona njena majka, Bog da joj dušu prosti, i nije bila neka domaćica. Preče joj bilo da vodi abrove po selu nego da se bavi kućom i decama.
-        Polako se okreni na drugu stranu. Polako. I pogledaj kakve je tanjire Grozda donela. Svi iščukani i okrnjeni.
-        E jest slepica. Ko da nemaju. Ovamo se puvaju i onaj njen, copina jedna belosvecka, kupuje nova kola a ovamo nema za tanjire. Ma bre znam ih ki zlu paru. Stipse i naopaki celi vek bili.

Onda polako ljudi počinju da se kreću od trpeze do trpeze. Domaćice nude svoje đakonije uz obavezno: Ajde posluži se makar malo, pa taki je red. Domaćini sipaju piće i pitaju za zdravlje ukućana. To je prilika da se razmene novosti, sazna ko se venčao ili završio školu, ko se razveo ili dobio dete, a sve češće i ko je otišao kod rodbine u Nemačku ili Švedsku.

Najveću pažnju privlače oni koji su otišli iz sela a naročito oni koji su u inostranstvu i sve ređe navraćaju do zavičaja. Bez obzira na sva dostignuća moderne tehnike ti ljudi i razgovor sa njima i dalje predstavljaju dragocen izvor informacija i neku vrstu prozora u svet.

-        Pa gde si bre Dragane. Nema te da dođeš. Kad si zadnji put bio?
-        Zdravo čiča. Evo došli smo Mira i ja prekjuče. Deca ostala u Hamburgu. Neće više da dolaze sa nama. Porasli.
-        Ono jes. Svak traži svoje društvo. A koliko ono beše imaju godina?
-        Sin je napunio 18 a ćerka 16. Ide vreme. Oni se tamo navikli i imaju drugove iz škole a kažu da im je ovde dosadno.
-        A šta da radiš. Nema više dece po selu. A se sećaš kad si ti bio mali pa se skupite tu iz ulice? Bilo džumla dece pa sve trčite okolo pa se derete i pravite džumbus. Bila vazda neka graja. Eeee. A se sećaš kad sam te izmazo dutkinjama pa te jedva majka oprala? Tela da nas pobije posle. A sad pustoš neka. Nema ko da prođe niz ulicu a ne nešto drugo.
-        Sećam se čiča. Kako da se ne sećam. Ali davno je to bilo. Promenilo se sve. Drugo je vreme sad.
-        Jes. Da znaš da jeste. Nego kako je tam kod vas gore? Ima li ta kriza? Otanjilo malo a? Slušam na vesti kažu svud je kriza od ovu koronu i to.
-        Ma dobro je. Sve se polako vraća u normalu. Velika je to i ozbiljna država. Organizovana.
-        Ako ako. Valjda će bude bolje. Da smo mi živi i zdravi. Nego ajde ti blago čiči da ti ja sipam još jednu. Moja. Ja je peko. Nema to tamo po Nemačke.

Kiša počinje da pada sve jače. Preti da će potopiti kolače i pite. Pihtije najbolje podnose ove vremenske uslove. Nije još vreme da se ide sa proplanka pa se snalazi ko kako stigne da hrana ne propadne. Neko ima spremnu mušemu da pokrije, neko hranu prekriva tanjirima i poklopcima a neki stavljaju otvorene kišobrane kao zaštitu. Oni koji su sinoć pratili vremensku prognozu došli su najspremniji sa sve baštenskim suncobranima. Sada se na proplanku mogu videti reklame za najpoznatiji osvežavajući napitak i domaće pivo uz kišobrane sa cvetnim motivima.

Uz sve jaču kišu pojačava se i vetar. Više nije moguće obuzdati mušemu niti zakloniti hranu. Polako počinju da skupljaju sve nazad u korpe i torbe. Ne vredi. Oni najhrabriji (ili oni koji su probali najviše različitih rakija) skupljaju se pod najveći suncobran gde će još neko vreme da „bistre politiku“.

Odlaze polako. Svako na svoju stranu, svako sa svojim mislima. Na istom ovom mestu videće se opet polovinom juna. Valjda će bude bolje.