Michael J Fox

Ne znam kakav je uspeh trilogija „Povratak u budućnost“, sa kraja 80-tih godina prošlog veka, imala u svetskim okvirima, ali su avanture Martija i doktora kod nas ostale u bledom sećanju. Nažalost, ovdašnji građani su i pored nebrojeno puta pogledanog filma, usavršili jedino povratak u prošlost. Budućnost nikako da pronađu.

Za razliku od pomenutih junaka holivudskog hita, ljudi sa ovih prostora nikako ne teže ka budućnosti. Oni su zauvek okrenuti i zagledani isključivo u prošlost. Njima je mnogo važnije šta je bilo od onoga šta se trenutno dešava i onoga šta se može desiti u budućnosti. I ne okreću se oni prošlosti da bi iz nje nešto naučili i to znanje primenili u sadašnosti, već isključivo kako bi u toj prošlosti pronašli izgovore i opravdanja za sve ono što nisu uradili i generalno za stanje u kome se nalaze.

Takvo rezonovanje nije naravno odlika samo „običnih“ građana, već i dugogodišnji i višedecenijski narativ političara. Uostalom, to se i može očekivati jer ti političari dolaze upravo iz tog istog naroda te se ne mogu ni ponašati znatno drugačije. U želji da opravdaju svoje postupke ili da još više naglase ono što su uradili, političari se stalno osvrću na svoje prethodnike i upravo njih okrivljuju za sve ono što je loše i negativno. Osim što ih okrivljuju, oni u svim bivšim vlastima imaju i savršene izgovore: uradili bi oni i mnogo više i bolje samo da oni pre njih nisu sve uništili i upropastili.

Inspirisan govorom u javnom diskursu i onim što mogu videti i čuti na brojnim tv programima i prosečan građanin ne prestaje da vodi bitke iz prošlosti. I dalje se bori protiv ustaša i mudžahedina, i dalje bije bitke u oba svetska i svim balkanskim ratovima, i dalje preživljava boj protiv Osmanlija. I dok ostatak sveta ide napred, dok istoriju ostavljaju istoričarima a oni se okreću sadašnjosti i gledaju prema budućnosti, ovde smo i dalje zaglavljeni u prošlosti.

Ono što je možda i najgore je to što se okretanje ka sadašnjosti smatra, naročito od strane „partiJotskog“ dela naroda, izdajom predaka i države i nacije, kao i za svojevrsnu jeres. Pisao sam već o Svetom trojstvu, odnosno o zabranjenim temama. Ovo je vrlo slično. Ako se u svakom izlaganju ne osvrnem na prošlost i ako govorim samo o interesima koji su važni u ovom trenutku ili nekom sledećem, meni važni, ja sam izdao sve svoje pretke i imam se smatrati izdajnikom i drugosrbijancem. Pa dobro, nije da se nisam već navikao.

Nema nama budućnosti dok se prvo ne ostavimo prošlosti. Tu ne smatram da trebamo bilo šta zaboraviti. Istraživanje, saznanje i prenošenje tih informacija novim generacijama je posao istoričara. Mi svi, kao celokupno društvo, moramo se okrenuti na drugu stranu. Moramo prevazići sve ono što se dešavalo ranije a što nije donelo ništa dobro. Pre svega mislim na sve sukobe koji su se izdešavali na ovim prostorima u proteklih 30 godina. Ako ne znamo kako se to radi možemo pogledati kako to rade neki drugi.

Teško je, glupo, neozbiljno i neljudski porediti sukobe i ratove. Svi oni donose samo patnju, tugu i nesreću a nemoguće je te nesreće kvantifikovati. Ipak, sukobi na ovdašnjim prostorima su mnogo manji od drugih sukoba u Evropi. Tu pre svega mislim na mnogobrojne ratove koje su prošlosti imali prethodnice današnje Francuske, Nemačke, Poljske ili Rusije. Svi ti sukobi, u raznoraznim epohama, varijantama i nazivima tih država, bili su izuzetno teški i sa nebrojenim žrtvama. I pored svega toga svi oni su uvideli da moraju živeti zajedno i sarađivati kako bi imali bolju budućnosti. Trenutno su sve ove nabrojane države, jedni drugima u prvih pet zemalja po obimu ekonomske razmene. Okrenuli su se saradnji i trgovini jer je upravo to ono što im može doneti, a i donosi, prosperitet i napredak. Okrenuli su se budućnosti a da pri tome nisu zaboravili prošlost.

Ako vam ovo nije dovoljno pogledajte samo nivo saradnje između Japana i Amerike i stepen koristi koji, i jedni i drugi, imaju od toga.

Za razliku od njih mi smo i dalje zaglavljeni u balkanskom blatu. I ne čini mi se da postoji želja i potreba da se iz tog blata kolektivno izađe. Izlaze ljudi pojedinačno, i to mahom odlazeći na Zapad, ali kolektivne svesti o napretku nema. Nisam siguran da umem da objasnim zašto je prosečnom čoveku ovde važnije da više vremena posveti svojim pretcima nego da razmišlja o svojoj deci. Zašto je bitno stalno vraćati se unazad i voditi bitke koje su odavno završene?

Možda odgovor na ovo pitanje leži u nesvesnom izbegavanju suočavanja sa sadašnjim trenutkom. Možda nam se svima teško da priznamo da ne znamo kako da, kao društvo i država, krenemo napred. Ne smemo se suočiti sa tim da nemamo ni dovoljno pameti, ni iskustva, ni znanja, ni hrabrosti da napravimo korak ka budućnosti. Lakše nam je da krivimo čitav svet za stanje u kome se nalazimo nego da krenemo da sami sređujemo svoju kuću. Lakše nam je da se prisećamo svetlih primera iz prošlosti nego da poradimo na svetlijoj budućnosti.

Naravno, političari u svim zemljama u okruženju vrlo rade koriste tu retoriku, naročito pred izbore. Mnogo im je lakše da se bave prebrojavanjem žrtava i isticanjem odgovornosti za ovaj ili onaj događaj od pre više decenija, nego da se konkretno bave ekonomijom, privredom ili (ne daj Bože) odgovaraju za sve svoje afere i javašluke. A narod k’o narod, priglup, neobrazovan i bez praktičnog iskustva, naseda svaki put i vrlo rado uzima učešće u ovim igrokazima. Svađaju se sa imaginarnim ili virtualnim protivnicima, kao rafal ispaljuju komentare po društvenim mrežama, zariču se da neće na letovanje ovde ili tamo, kunu se da im se deca nikada oženiti ili udati za nekoga ko je baš te druge nacije, oni koji ni vojsku nisu odsužili prisećaju se velikih vojskovođa i junaka i prizivaju nove sukobe, ... I sve to dok život prolazi. Ponašaju se kao ljudi koji na pokretnim stepenicama koračaju u suprotnom smeru. Stiče se utisak da nešto rade a u stvari stoje u mestu.

Ako budemo imali sreće deca će nas pitati gde smo to potrošili svoje živote i šta je to urađeno što je kvalitetno doprinelo sledećim generacijama. Ako ne budemo imali sreće neće nas ništa ni pitati. Biće im svejedno i svoju budućnost neće graditi ovde.

Možda još ima šanse da se okrenemo i bar pustimo da nas pokretne stepenice vode na pravu stranu.

Možda...