Voda i sapun

„Krenem gore, krenem dole, krenem napred, krenem nazad. Napred, nazad, gore, dole, ja sam opet ispred škole.“ – Discipline kičme.

„Au što je škola zgodna, leči lenjost i samoću, k’o da mi je kuća rodna, šteta što ne radi noću.“ – Ljubivoje Ršumović.

„Sviću opet rumena svanuća, škola mi je najmilija kuća!“ – Dobrica Erić.

„Škole su veliki čudni dvorci, koje osvoje hrabri osnovci, svakog septembra puščanom paljbom, i olovkama – dugačkom sabljom.“ – Dragan Lukić.

Nabrojati samo neke stihove i izreke u kojima se o školi i obrazovanju govori u superlativima nije lako. Nabrojati sva zaklinjanja naših političara, proteklih 30 godina, da im je budućnost naše dece prvi prioritet i da će sve snage usmeriti ka tom boljitku, bilo bi apsolutno nemoguće. Od svih njih slušali smo kako su oni predhodni upropastili sve pa i školstvo, a sada će baš oni sve to ispraviti. Kako neće spavati dok se i poslednja škola ne obnovi, dok se ne poprave toaleti i fiskulturne sale, jer od dece nema većeg bogatstva. Svo svoje znanje i sva sredstva će, čim za njih glasate a oni se dokopaju vlasti, usresrediti na ono šta nam je najvrednije, odnosno na našu decu.

I onda, kada se vlasti dokopaju, prvo na ministarsko mesto dovedu nekoga ko je iznimno sposoban i nekoga ko je stručan i iznad svega nekoga ko je moralna gromada. Pa smo tako na mestu ministra prosvete imali osobe poput Jove Todorovića, Gaše Kneževića, Žarka Obradovića ili Šarčevića. Prosto imam utisak da je bilo utrkivanje ko će od vladajućih stranaka ponuditi boljeg i većeg stručnjaka, za ovo prestižno mesto. A kada takav stručnjak zasedne u fotelju, on u najkraćem mogućem roku za svoje pomoćnike i savetnike dovede slične njemu ali ipak malo manje sposobne. Ipak se mora poštovati hijerarhija. I onda kreće borba za decu.

Da skratim tužnu priču. Ta borba se završava tako da se ne menja ništa osim udžbenika. Naravno da je bolje pet puta za šest godina promeniti knjigu iz matematike ili fizike, nego popraviti grejanje u sali za fizičko. Bolje je jer nikada ne znate kada će doći do promena u sabiranju ili kada će prestati da važi Arhimedov zakon (sva sreća imamo i mi neke DJ naučnike koji su u stanju da ovo provere). A sale za fizičko će, ionako, renovirati klubovi koji ih iznamljuju a to će sve ići preko direktorovog šuraka. Zna čovek posao. Pored novih izdanja udžbenika pravu pobedu predstavljaju i školske ekskurzije. Tu se stvara neka „kovalentna veza“ između direktora i turističke agencije. Neraskidiva, naravno, do izbora novog direktora. Na roditeljima je samo da plate na vreme i ne postavljaju nepotrebna pitanja. Čak ni ako je plan za ekskurziju da se za 4 dana autobusom obiđe Mokra gora, Višegrad, Trebinje, Mrkonjić Grad, Banja Luka i Sremska Mitrovica. Sve ovo za 4 dana i 3 noći za samo 350 evra. I ne, ne izmišljam, ovo je bila stvarna ponuda.

I opet će svaki ministar na početku svog mandata obećavati kako će junački zgaziti na rep tom korupcionom čudovištu i kako će on lično zadati konačni udarac toj Himeri koja ugrožava našu budućnost. I opet, kao i svi njegovi prethodnici a verovatno i naslednici, neće baš ništa učiniti. Ponovo će ta sila mraka biti jača od našeg hrabrog ministra.

I onda će krenuti nova predizborna kampanja u kojoj će svi kritikovati prethodnike i govoriti da su deca i obrazovanje najvažnije stvari na svetu. I opet će na to mesto postaviti nekoga ko će ličiti na svoje prethodnike i tako sve u krug. Ringišpil se neprestano vrti.

Na kraju krajeva, izgleda da je sve važnije od te dece u koju se toliko zaklinjemo. Mnogo je važnije da se grade neki stadioni, ili da se novac daje Zvezdi i Partizanu, ili otkupljuju prava na prenose utakmica,  ili da se planiraju idiotizmi kao što su neke gondole, spomenici ili jarboli, nego da se taj novac preusmeri u školstvo kako bi u 21-vom veku sva deca u školskim toaletima imala vodu i sapun i papir. Ne mora topla voda, dosta će za početak biti i hladna. Prali bi oni ruke i hladnom vodom. Ili možda da se popravi grejanje da deca zimi ne sede u jaknama i da mogu da koriste fiskulturne sale. Ili možda, ali samo možda, da se škole opreme najosnovnijim sredstvima za rad u kabinetima za biologiju, fiziku ili hemiju. Ili da se možda roditelji oslobode hrpe uplatnica koje ih sačekaju svakog septembra i raznoraznih školskih, đačkih i ostalih dinara za koje niko ne zna ni čemu služe. Možda da se bar na neko vreme preskoči izdavanje novih udženika pa da deca mogu da ih pozajme od starijih braće i sestara ili komšija.

Znam da sam naivan i da se ništa od toga neće promeniti. Znam da njih nije briga za našu decu. Zanima ih isključivo profit i naš glas na sledećim izborima.

A šta ćemo mi uraditi? Da li planiramo bilo šta da uradimo ili ćemo deci kupovati kofere? Da li imamo snage i hrabrosti da uradimo bilo šta ili samo da mašemo našoj deci dok ih gledamo kako odlaze? Ako oni odu šta nama preostaje? Ništa, samo da ih čekamo da ponekad dođu.

Da li mi uopšte znamo šta nam je važno?

Borba za škole je borba za budućnost svake države i naroda koji u njoj živi, a na svakome od nas je da odluči da li želi da se bori.