Principijelnost

Jovan Jovanović: Rođen u doba SFRJ. Jugosloven. Rodio se u Hrvatskoj, a kao mali došao u Srbiju. Na more išao samo u Makarsku, u sindikalno odmaralište. Vozio Zastavu 101. Na zidu dnevne sobe imao goblen sa likom najvećeg sina naroda i narodnosti. Bilo mu je svejedno da li je mart ili ožujak. Krajem osamdesetih bojkotovao slovenačke proizvode jer nije želeo da svojim parama potpomaže one koji pričaju o konfederaciji. Nije ni znao šta ta reč znači, ali sigurno je nešto loše. Prestao da kupuje Maggi supe i Thomy majonez. Iskreno plakao kada je počeo rat u Sloveniji i raspad zemlje. Nije stigao da podigne pare iz Ljubljanske banke. Prešaltavanje sa jugoslovenstva na velikosrpstvo nije išlo bez problema. U Slobi je video novog Tita, mada sada ni Tito više nije među dobrim momcima. Njegov goblen skida sa zida i stavlja na dno ormara. Ne može da ga baci u đubre. Zbunjen. Počinje da slavi slavu kako se ne bi izdvajao od drugih. Ćuti i trudi se da se uklopi. Osećaj pripadnosti nekom novom društvu, za koje opet misli da je ono pravo, sprečava ga da ode u Nemačku. Ostaje da se bori za vekovna ognjišta. Glasa za SPS. Prima kod sebe rodbinu iz Bosne. Stoji u redu za mleko. I onako skromnu ušteđevinu  troši da bi preživeo devedesete. U kredencu je slika Alana Čumaka. Sve više mrzi Hrvate, mada nije siguran zašto. Tako kažu na TV-u. Lakše mu je da prati trendove. Glasa za SPS. Kraj ratova dočekuje slomljen. Sve u šta je verovao je propalo a on sada veruje u nešto što nije ni sasvim siguran šta je. Ne shvata zašto su ljudi protiv Slobe kad su Amerikanci krivi za sve. Sada bi možda i otišao kod rodbine u Nemačku ali mu treba viza i radna dozvola. Mator je da ide na crno. Bilo bi mu lakše da ima hrvatski pasoš, ali se on svečano zarekao da njegovo ime neće nikada biti zajedno sa šahovnicom. Nikada. Kritikuje one koji sada, posle svega, idu u Dalmaciju na letovanje. Prezire ih. Deca preziru njega jer su sa pasošem EU mogli da pobegnu odavde i studiraju na zapadu. I dalje se sa setom seća mladosti i žali za velikom Jugoslavijom. Nedostaje mu dan Republike. Glasa za SPS. Zbunjen i razočaran. Nesnađen. Umoran.

Petar Petrović: Rođen u doba SFRJ. Jugosloven. Možda. Rodio se i uvek živeo u Srbiji. Njegovi su poreklom iz Crne Gore. Krajem osamdesetih doživljava prosvetljenje. Otvaraju mu se oči. Srbin. Baca Titovu sliku i kači Slobinu. Petokraku menja za kokardu. Snima audio kasetu sa četničkim pesmama. Shvata da je njegov narod uvek bio ugnjetavan i ponižavan. Nije baš siguran kako i zašto ali je tako. Pripada najstarijem narodu na svetu. Sanja veliku Srbiju. Redovno prati Dnevnik i psuje dok gleda. Prezire austrijske konjušare. Raduje se što će svi pocrkati od gladi bez Srbije. Tako im i treba. Prijavio bi se i u dobrovoljce ali je još mlad. Na vijetnamku prišiva amblem vojske Krajine. Psuje zapadne satrape. U šteku čuva isključivo nemačke marke. Mrzi i muslimane. Prišiva amblem vojske Republike Srpske. Pored Slobine slike kači i Karadžića i Čiča Dražu. Istetovirao bi dvoglavog orla ili bar ocila ali se plaši igle. Dogodine će u Knin. Sloba možda ipak nije baš toliki patriota. Skida njevu sliku. Glasa za Šešelja. Mrzi Ameriku i raduje se kada padnu kule u Njujorku. Puši Marlboro. Žao mu Slobe. Glasa za Koštunicu. Mrzi pedere i strance. Marke je promenio za evre. Na zid, pored ikone, stavlja novu sliku. Putina. Na retrovizor Audija kači rusku zastavicu. Prezire EU. Na odmor ide samo u bratsku Grčku. I ponekad u Pandorf. Dogodine će u Prizren. Glasa za Dveri. Uvek bira najbolju opciju i najmanje zlo. Na odmor odlazi na jadranski otok ali isključivo kod rodbine. I dalje mrzi Hrvate. Srbi su poreklom iz Vinče. Nalazi varijantu da deci izvadi hrvatski pasoš i pošalje ih da studiraju u Holandiju. Glasa za Zavetnike. Srbija iznad svega. Oduševljen je Kim Džongom. Ne priznaje da je zbunjen. On zna najbolje.

I Jovan i Petar su naše komšije i poznanici, ljudi koje srećemo svaki dan. I ni jedan ni drugi nisu ni loše komšije ni loši ljudi. Jovan se nije snašao i nije shvatio promene na vreme i zbog njegove tvrdoglave principijelnosti i on i njegova porodica su propustili neke životne prilike. Petar, sa druge strane, ne smatra za bilo kakav problem to što se okreće kao vetrokaz. Naprotiv, on to vidi kao svoju sposobnost da prepozna i uoči prave stvari.

Nisam siguran ko je bolje izabrao. Nisam siguran ni šta je lošije: slepo se držati principa po svaku cenu ili menjati mišljenje i stavove kao čarape. Jedan je tvrdoglav u insistiranju na svojim stavovima iako vidi da se svet oko njega bespovratno menja, a drugi je tvrdoglav u nastojanju da pokaže kako je uvek u pravu i da je on u svaki izbor bio baš njegov. A nije. I jedan i drugi su upali u vrtlog trendova, marketinga, uticaja, samo što je jedan pokušao da ostane čvrsto na svojim nogama dok se drugi prepustio da ga sve to nosi sa sobom.

Na kraju svako od nas pravi svoje izbore. I svako ih nosi na svojim plećima. Moj izbor je da ne budem ni Jovan ni Petar.