Jogi letači

Dugo već vozim automobil. I poprilično često putujem, što poslovno, što privatno. I na svim tim putovanjima, koliko god putevi i vremenske prilike i doba dana bili različiti, postoja jedna konstanta koja stoji „postojano kao klisurine“. Postoji nešto što je zajedničko svim tim putešestvijama po voljenoj nam otadžbini. Vozila sa blinkerima.

To su oni crni, veliki automobili, sa zatamnjenim staklima koji svetle kao ukrasi na novogodičnjoj jelki. Oni koji vam se nabijaju u gepek i koji žele da preskoče kolonu vozila. E baš ti.

U njima se voze neke jako važne osobe kojima se jako žuri. Oni ne mogu da čekaju jer je njihovo vreme dragoceno. Oni žure jer žele da što pre donesu boljitak narodu koji predstavljaju, ljudima za koje vredno i marljivo rade. Nemaju oni vremena da čekaju u kolonama, da staju na naplatnim rampama, da poštuju bilo kakva ograničenja ili propise. Nemaju vremena jer posla ima puno a dan samo 24 sata. I znaju oni da smo mi lenji, znaju da smo mi džabalebaroši i neradnici. I mi možemo da čekamo za razliku od njih. A progres ne trpi zastoje.

Oni se voze u automobilima sa zatamnjenim staklima ne da mi ne bi mogli da vidimo ko to sedi unutra. Stakla su zatamnjena i sa unutrašnje strane da oni ne gledaju napolje. A to je na njihov zahtev jer ne žele da budu zaslepljeni svojim uspesima i dostignućima. Ne žele da budu opijeni sjajem za koji su samo oni zaslužni, jer onda mogu da se opuste i da pokleknu u davanju svog maksimuma. Oni ne žive na lovorikama. Ne. Oni znaju da uvek može bolje. I oni uvek i rade bolje.

Oni ne beže od problema. Oni hitaju njima u susret kako bih ih što pre rešili, jer opštenarodni boljitak ne sme da čeka. I zato ti automobili sa zatamnjenim staklima prosto lete po putevima. Koje su naravno, te važne osobe izgradile. Puteve, ne automobile. Automobili su nemački. Die beste.

Možda ste se nekada pitali zašto su ti automobili isključivo crne boje. To je zbog toga što naši putnici još uvek nemaju šta da slave. Nas su u crno zavili bivše vrlo važne osobe koje su se vozile istim takvim automobilima, pa sada ove nove vrlo važne osobe tuguju nad sudbinom naroda. A za tugu, zna se, najprikladnija je crna boja. I oni neće skinuti tu crninu sve dok narod, ljudi za koji marljivo rade, ne osete boljitak na sopstvenoj koži. Sve dok postoji makar i jedan nezadovoljan građanin i jedan nerešen problem, oni neće menjati boju automobila. Ta patnja i žalost je njihov izbor.

Jedinu satisfakciju imaju u tim svetlima, plavim i crvenim, koja krase njihove automobile. A to je da bi ih mi prepoznali i lepo im se zahvalili za sve ono što rade za nas.

I zato kada vidite u retrovizoru neki leteći automobil koji svetli, sklonite se u desnu stranu i propustite ga. Ako treba siđite sa puta i napravite mesta našim mesijama, našim dobrotvorima i spasiocima. Slobodno otvorite i prozor i kažite im koliko cenite njihov trud i rad. Možete im i pokazati prstom da ih podržavate.

Možda će nas jednog dana i čuti. Čuda su moguća.