Reč po reč

Prema Rečniku srpskog jezika (Vujanić i drugi) šovinizam je definisak kao: agresivni oblik nacionalizma, zasnovan na ideologiji rasizma, koji pripisuje višu vrednost svojoj naciji a potcenjuje druge nacije raspirujući mržnju prema njima i težeći njihovom iskorišćavanju i porobljavanju . I verujem da tu nema mnogo nedoumica i nejasnoća. Tokom 2000-tih pojavio se izraz ili kovanica koja do tada nije postojala – autošovinizam. Autor ove kovanice je osoba koja sebe naziva novinarom i intelektualcem, a inače je (trenutno decembar 2021.) čest gost režimskih televizija gde drži slatkorečive tirade koje prosečan gledalac prosto guta oduševljen bujicom nepoznatih reči i izraza za koje misli da su odlika neprevaziđene inteligencije. Iako, naravno, ne postoji nikakva definicija, sam izraz bi verovatno trebao da označava osobu koja svoju mržnju okreće ka sopstvenoj naciji. To bi trebala biti osoba koja mrzi sve ono što je sadržaj njegovog nacionalnog bića i istorijsko-kulturnog nasleđa. Neko kome ...

„Krenem gore, krenem dole, krenem napred, krenem nazad. Napred, nazad, gore, dole, ja sam opet ispred škole.“ – Discipline kičme. „Au što je škola zgodna, leči lenjost i samoću, k’o da mi je kuća rodna, šteta što ne radi noću.“ – Ljubivoje Ršumović. „Sviću opet rumena svanuća, škola mi je najmilija kuća!“ – Dobrica Erić. „Škole su veliki čudni dvorci, koje osvoje hrabri osnovci, svakog septembra puščanom paljbom, i olovkama – dugačkom sabljom.“ – Dragan Lukić. Nabrojati samo neke stihove i izreke u kojima se o školi i obrazovanju govori u superlativima nije lako. Nabrojati sva zaklinjanja naših političara, proteklih 30 godina, da im je budućnost naše dece prvi prioritet i da će sve snage usmeriti ka tom boljitku, bilo bi apsolutno nemoguće. Od svih njih slušali smo kako su oni predhodni upropastili sve pa i školstvo, a sada će baš oni sve to ispraviti. Kako neće spavati dok se i poslednja škola ne obnovi, dok se ne poprave toaleti i fiskulturne sale, jer od dece nema većeg bogatstva. S...

Dugo već vozim automobil. I poprilično često putujem, što poslovno, što privatno. I na svim tim putovanjima, koliko god putevi i vremenske prilike i doba dana bili različiti, postoja jedna konstanta koja stoji „postojano kao klisurine“. Postoji nešto što je zajedničko svim tim putešestvijama po voljenoj nam otadžbini. Vozila sa blinkerima. To su oni crni, veliki automobili, sa zatamnjenim staklima koji svetle kao ukrasi na novogodičnjoj jelki. Oni koji vam se nabijaju u gepek i koji žele da preskoče kolonu vozila. E baš ti. U njima se voze neke jako važne osobe kojima se jako žuri. Oni ne mogu da čekaju jer je njihovo vreme dragoceno. Oni žure jer žele da što pre donesu boljitak narodu koji predstavljaju, ljudima za koje vredno i marljivo rade. Nemaju oni vremena da čekaju u kolonama, da staju na naplatnim rampama, da poštuju bilo kakva ograničenja ili propise. Nemaju vremena jer posla ima puno a dan samo 24 sata. I znaju oni da smo mi lenji, znaju da smo mi džabalebaroši i neradnici. ...

Jovan Jovanović : Rođen u doba SFRJ. Jugosloven. Rodio se u Hrvatskoj, a kao mali došao u Srbiju. Na more išao samo u Makarsku, u sindikalno odmaralište. Vozio Zastavu 101. Na zidu dnevne sobe imao goblen sa likom najvećeg sina naroda i narodnosti. Bilo mu je svejedno da li je mart ili ožujak. Krajem osamdesetih bojkotovao slovenačke proizvode jer nije želeo da svojim parama potpomaže one koji pričaju o konfederaciji. Nije ni znao šta ta reč znači, ali sigurno je nešto loše. Prestao da kupuje Maggi supe i Thomy majonez. Iskreno plakao kada je počeo rat u Sloveniji i raspad zemlje. Nije stigao da podigne pare iz Ljubljanske banke. Prešaltavanje sa jugoslovenstva na velikosrpstvo nije išlo bez problema. U Slobi je video novog Tita, mada sada ni Tito više nije među dobrim momcima. Njegov goblen skida sa zida i stavlja na dno ormara. Ne može da ga baci u đubre. Zbunjen. Počinje da slavi slavu kako se ne bi izdvajao od drugih. Ćuti i trudi se da se uklopi. Osećaj pripadnosti nekom novom dru...