Reč-dve o ekonomiji (I deo)

Budžet – po definiciji, čak spomenutoj i u samom zakonu, on predstavlja sveobuhvatan plan prihoda i primanja i plan rashoda i izdataka, odnosno to je osnovni dokument ekonomske politike Vlade. Ukoliko samu, pomalo komplikovanu definiciju, prevedemo na svakodnevni život, budžet možemo prikazati zajedničkim novčanikom jedne porodice. Sve plate, svi novčani prilivi (novac od roditelja ili rođaka iz inostranstva), svi nenovčani pokloni u vidu jaja ili pileta dobijenih od tazbine sa sela, znači sve ono što predstavlja na neki način „plus“ predstavlja u stvari prihodnu stranu budžeta. Sa druge strane, sve ono predstavlja na bilo koji način „minus“ je u stvari rashodna strana budžeta, a to može biti i rata za kredit, komunalije, kupovina hrane ili goriva, odlazak u pozorište ili kupovina odeće. Ukoliko vam na kraju meseca, a kada poplaćate sve račune, ostane višak para onda ste vi u suficitu, odnosno, ukoliko vam nedostaje da namirite svoje obaveze onda ste u deficitu.

Da bi ste iz deficita prešli u suficit, postoje 3 načina: ili da povećate prihodnu stranu, ili da smanjite rashode, ili oba istovremeno. To znači da morate da pronađete i treći posao, zaposlite maloletnu decu i babu penzionerku, ukinete večeru i zaboravite na pozorište. Jednostavno. Ova 3 načina su realni i logični. Međutim postoji još jedan način na koji porodica može da pokrije deficit, a to je zaduživanje. Ovde ne govorim o pozajmici od dede koji ima deviznu penziju i koju nikada nećete vratiti (to ipak spada u neku vrstu prihoda ili donacije), već o tome da odete u banku i podignete kredit koji će poslužiti da se popune određene rupe u kućnom budžetu. Samo tu se krije jedna zamka: vrlo brzo posle popunjavanja rupa, a čim prva rata otplate dođe na red, taj kredit sada postaje rashodna strana, odnosno trošak. Pare ste potrošili i sada vam preostaje da svakog meseca plaćate rate. Ovo se odnosi samo u slučaju da sve svoje obaveze plaćate na vreme. Vi možete prividno da odete u budžetski plus ukoliko ne platite struju ili ratu za kredit, ali time samo trenutno odlažete svoju obavezu i dolazite u još veći problem koji se zove prinudna naplata.

Apsolutno isto je i sa državom i važe isti principi. Naravno i logično, svaka porodica teži, i sanja, da na kraju meseca imaju suficit, odnosno da mogu da ostave neki dinar sa strane za crne dane ili sivi auto. E tu je jedina razlika između kućnog i državnog budžeta. Naime, država ne bi trebalo da bude u suficitu, jer to znači da nisu dobro isplanirali budžet, odnosno da nije napravljen dobar plan investiranja. Da bi svoju ekonomiju održali na postojećem nivou i pokrenuli ka napred, neophodno je stalno ulagati u različite projekte ili infrastrukturu ili stimulisati proizvodnju. Ukoliko na kraju godine ostanu pare u budžetu onda znači da nije bilo dovoljno ulaganja ili je sa druge strane bilo previše zaduživanja koje je bilo nepotrebno i neiskorišćeno.

Da se razumemo, nije svako zaduživanje nužno loše. Sve zavisi za šta će taj novac biti iskorišćen. Na primer, ukoliko jedna porodica podigne kredit da bi otišli na letovanje, ili se kompanija zaduži da bi organizovali spektakularnu proslavu godišnjice, verovatno ne možemo govoriti o najboljem izboru. Naravno, dosta zavisi od same visine rate i vremena otplate, jer svakako nije isto ukoliko podignete kredit i odete u Sokobanju ili na dve nedelje u Zanzibaru. Sa druge strane, rešavanje stambenog pitanja, kupovina poljoprivrednog zemljišta, ili, u slučaju kompanije, ulaganje u novu opremu, predstavlja više nego logičan i dobar izbor.

Vrlo slično je i sa državom. Ukoliko je zaduženje usmereno ka unapređivanju i povećanju proizvodnje, bilo kroz razumne stimulacije ili razvoj infrastrukture, to je vrlo opravdano jer je za očekivati da će povećana proizvodnja, a naročito ako je u pitanju izvoz, na kraju dovesti i do povećanih davanja u budžet kroz razne takse i poreze. Može država da, raznim davanjima, stimuliše i ličnu potrošnju građana. To je naročito izraženo u periodu ekonomskih kriza kada građani, vrlo racionalno, smanjuju potrošnju i na taj način povećavaju ukupan lični suficit i osiguravaju se u kriznim vremenima. Ako država stimuliše građane i njihovu ličnu potrošnju, očekivano je da to dovede i do povećane proizvodnje i da se na taj način ponovo pokrene ekonomski zamajac koji usporava u toku krize. Ali, ovo važi samo za one države koji imaju razvijenu domaću proizvodnju. Ukoliko neka država nema razvijenu proizvodnju i većinu proizvoda uvozi, onda stimulacijom lične potrošnje stimuliše uvoznike, što dugoročno ne donosi nikakvu korist.

Ukoliko u toku godine dođe do većih promena u prihodima ili rashodima radi se rebalans budžeta. Najkraće rečeno to predstavlja preraspodelu novca. Isto se dešava i u svakoj porodici ukoliko procuri bojler (povećani rashod) ili teča iz Austrije deci podeli po 200 evra (umesto uobičajenih 50). U prvom slučaju će kupovina novog bojlera usloviti otkazivanjem produženog vikenda koji su roditelji planirali još od proleća, a u drugom slučaju tata može da konačno zameni diskove na automobilu.

Druga varijanta rebalansa budžeta je kada se novac već planiran za jedan sektor preusmeri u drugi, i u ovom slučaju ne postoji razlika u ukupnoj prihodnoj i rashodnoj strani, već prosta preraspodela. Na primeru porodice to bi bilo kada bi se novac planiran za renoviranje vikendice delom preusmerio na dodatne časove stranog jezika za decu.

Budžet jedne države se puni od poreza koji plaćaju građani, poreza i taksi koje plaćaju firme, odnosno pravna lica, PDV-a, akciza, carina, ... Kako god da okrenete građani su oni koji obezbeđuju prihodnu stranu budžeta da li direktno kroz sopstvena davanja ili kroz dodatnu vrednost koju ostvaruju radeći u nekoj kompaniji. Može se postaviti pitanje da li oni koji platu primaju iz budžeta a nemaju mogućnost ostvarivanja direktnog prihoda od pružanja svojih usluga (kao na primer školstvo ili razne državne ustanove), uopšte pune budžet plaćanjem poreza, doprinosa i taksi, ili samo novac dobijen iz budžeta vraćaju nazad u isti. Ali ostaviću to, pomalo filozofsko, pitanje za neku drugu priliku.

Kako su upravo građani odgovorni, direktno ili indirektno, za prihodnu stranu državnog novčanika, taj novac nije i ne može nikako biti vlasništvo političara ili članova Vlade, već je to novac svih nas i apsolutno imamo pravo na to da znamo kako se naš novac koristi. Zamislite situaciju da članovi jedne porodice vredno rade i zarađuju a da uopšte ne odlučuju kako će se ta sredstva potrošiti već to umesto njih odlučuje neki komšija sa petog sprata ili upravnik zgrade. Naravno da je glupo i neozbiljno. A zašto je onda normalno i očekivano kada je država u pitanju?

Naravno, nemoguće je pitati svakog od 6 i kusur miliona stanovnika ove države šta raditi sa novcem. Pa kako onda sprovesti to u delo?

Opet se moram vratiti na sferu politike. Kako se budžet donosi i menja u Skupštini onda je sasvim logično da poslanici budu taj glas naroda, odnosno da upravo oni, birani direktno i neposredno, kontrolišu na koji se način troši narodni novac. To se jedino može obezbediti putem većinskog izbornog sistema gde bi građani glasali za pojedince a ne za kojekakve izborne liste, gde nemaju izbora ko će uopšte ući u Skupštinu, niti ko ih tačno predstavlja. Ukoliko imaju baš „svog“ predstavnika onda od njega mogu i tražiti da zastupa njihove interese.

Postoji, u nekim razvijenim zemljama, lepa navika i praksa da se građani direktno pitaju na referendumu u vezi određenih budžetskih davanja. Bilo bi zanimljivo videti šta bi ovde građani birali u pojedinim situacijama: štampanje poštanskih markica ili obnovu toaleta u školama, fudbalski stadion ili novu zgradu porodilišta, itd.

Takođe, u nekim normalnim zemljama postoji i obaveza podnošenja završnog godišnjeg računa. To vam je kao u kafani kada se na kraju večeri podvuče crta sa čuvenim: da vidimo šta smo imali. U ovoj situaciji bi Vlada morala da podnese izveštaj koliko je para ušlo u zajednički novčanik kao i za šta sve je bio korišćen i u kom iznosu, odnosno, prosto rečeno, šta je i koliko koštalo. Da li se sećate kada se to poslednji put desilo? Kada vam je neko obrazložio kako je trošio vaš novac? I zašto to ne rade?

To ne rade jer im mi to dozvoljavamo. Mi im dopuštamo, već decenijama, da nas muzu kao krave i svako pitanje u vezi trošenja našeg novca doživljavaju kao uvredu i napad na vlast. Mi im to dozvoljavamo, a pojma nemam zašto. Možda i nismo za bolje...