Majstori pregovaranja

Sticajem nekih okolnosti, na proleće 2018. godine, dobijem poziv da učestvujem na sastanku povodom otvaranja jednog poglavlja u pristupnim pregovorima sa EU. Sastanak se održavao u prostorijama Ministarstva u Nemanjinoj ulici.

Uparadiram se kako dolikuje jer ipak idem u visoku državnu instituciju na ozbiljan sastanak o ozbiljnoj temi. Moram da priznam da sam bio i poprilično počastvovan i pomalo uzbuđen činjenicom da su se baš mene setili i pozvali da dođem. Imam ja dodira sa samom temom, to je grana kojom se bavim, ali nisam baš siguran otkud ja na tom spisku. Vidim da su pozvani i ljudi koji se bave istim ili sličnim poslom, ima nekih sa Univerziteta, ima i onih iz državnih institucija. Sve u svemu šarenoliko društvo.

To moje uzbuđenje polako je počelo da se gubi čim sam ušao u zgradu i popeo se na četvrti sprat. Hodnici, mračni i prenatrpani raznoraznim kancelarijskim nameštajem i etisonima neopranim od postavljanja ranih sedamdesetih, više su ličili na ulazak u otpad nego na zgradu nekog Ministarstva. Između kancelarija cirkulišu kafe kuvarice, koje izgleda predstavljaju najbrojniju radnu jedinicu.

Sastanak je otvorio pomoćnik zamenika ili zamenik pomoćnika resornog ministra (ne preterujem), koji je odmah po završetku vrlo kratkog i skromnog govora, napustio sastanak uz izgovor da ima neke neodložne obaveze. Drugim rečima, svima je na uobičajen način stavio do znanja da nema nameru da se smara sa nekim poglavljima i pregovorima i sličnim glupostima. Posle tog uvodnog govora, nepotrebnog i pomalo sramotnog, vodjenje sastanka su preuzeli profesionalci. Možete pretpostaviti da to nisu bili niti članovi Ministarstva niti neki naši eksperti. Naime, pomoć pri pristupnim pregovorima pružala je jedna agencija, plaćena od strane EU. U njihovom sastavu su bile dve dame iz Hrvatske, koje su u svojoj zemlji vodile pregovore baš u datoj oblasti. Izabrane su zbog svoje stručnosti a i najsvežijih iskustava iz pregovora, jer je Hrvatska poslednja zemlja primljena u EU. I onaj ko ih je izabrao nije ni malo pogrešio. Žene su na najplastičniji način oblasnile šta nas sve, kao zemlju, čeka u toku pregovora, koji nam izazovi predstoje u toj oblasti, kao i kako se treba pripremiti i boriti za svoje interese i prenele su sva svoja iskustva. Sve vrlo profesionalno i iskreno. Inače, za čitavu tu oblast, sa strane našeg ministrarstva, zadužena je jedna osoba i to ne puno radno vreme. Jedna osoba. Važno je da ne nedostaje vozača, kafe kuvarica i sekretarica.

Reakcije i komentare ljudi koji su prisustvovali sastanku možete i sami pretpostaviti. Možda bi najbolji primer toga kako se pristupa celoj tematici bilo pitanje jednog inspektora: A zašto mi samo ne prihvatimo taj njihov zakon i pravilnik i prevedemo ga, da se ne mučimo bezveze?

E u tom odnosu leži čitava problematika procesa pristupnih pregovora. U tome što mi, u najboljem slučaju, prevedemo tuđe zakone i pravilnike i usvojimo ih bez ikakvih analiza, konsultacija, provera ili razmene mišljenja. Nema prilagođavanja nego samo prihvatanja.

Ajde prvo da se za trenutak osvrnem na sam proces pridruživanja EU. Stanovišta sam da Srbija itekako treba da istrajava na putu ka EU, a sam ulazak nije prioritet. Odnosno da je mnogo važnije šta uradimo na putu ka EU, nego kada ćemo u Uniju i ući. Potrudiću se da objasnim i zašto tako mislim.

Pregovori su podeljeni na poglavlja (sada su to klasteri, odnosno skupovi poglavlja, ali je princip isti) od kojih svaki predstavlja po jednu oblast, a koji opisuju verovatno sve segmente privrede, života i politike. Sami pregovori i rad na poglavljima trebali bi da prođu kroz određene faze kao što su: snimanje trenutnog stanja u određenoj oblasti, upoređivanje sa zahtevima i propisima koji važe u EU, korišćenje njihovih najboljih praksi u cilju poboljšanja, prilagođavanja i unapređenja sopstvenih propisa i implementacija istih. Znači ne preuzimanje i prepisivanje već prilagođavanje. A da bi bili u stanju da neke propise i tuđe ideje i iskustva prenesete na najbolji mogući način i primenite kod sebe, vi morate da budete kvalifikovani za datu oblast. Morate da budete stručni i da imate iskustva, a ne da imate jednu osobu sa pola radnog vremena.

Osim znanja i iskustava drugih država, za svako poglavlje određena su i ne mala novčana sredstva koja se mogu iskoristiti za različite projekte u cilju ostvarivanja ciljeva zacrtanih u tom poglavlju. Drugim rečima, od EU dobijate znanje, iskustvo 27 zemalja, pa čak i otvorene fondove a sve u cilju da svoju državu i društvo dovedete u određenu ravan koja je približna onoj u kojoj se već nalaze zemlje unije. A vama niko ne brani da se vi u toku pregovora borite za sve svoje specifičnosti koje kao država ili društvo imate. I iskustvo Hrvatske, koje sam spomenuo, pokazuje da je takva borba itekako moguća.

Međutim, ni jedna vlast do sada nije iskoristila priliku da zemlju povede u dobrom pravcu i da iskoristi i pristupne pregovore kao još jedan alat u cilju sređivanja unutrašnjih prilika i pravljenje mnogo sigurnije i izvesnije budućnosti za sledeće generacije.

Kada je reč o pristupanju EU imam utisak da u našoj javnosti postoje samo dva dijametralno suprotna mišljenja. Ili su bezuslovno za ulazak ili bezrezervno protiv istog. I obe strane se ponašaju kao da je pridruživanje EU stvar ne dana već trenutka. Kao da će se to desiti za 5 minuta. Duboko sam ubeđen da ni jedna od te dve strane nema nikakva znanja o samom procesu niti o čemu se tu radi. Važno je samo biti za ili protiv. Važno je samo odabrati stranu. Kada sam nekim ljudima pokušao da objasnim svoj stav da nije bitan čin pridruživanja već sam put, kao i zašto je taj proces važan, gledali su me kao budalu. I stekao sam utisak da uopšte ne razumeju o čemu pričam, niti se trude da razumeju. Jer ako bi pokušali da razumeju postoji mogućnost da će im se određene stvari učiniti razumnim i prihvatljivim a samim time će se srušiti ono u šta trenutno veruju. Bolje je ne dirati ništa.

Isto je i sa dokumentom koji je izveštaj Evropske komisije u vezi napretka u procesu pridruživanja. To je prosto presek stanja, u određenom trenutku, gde se kaže šta je urađeno u svakoj oblasti a šta je ostalo jošda se uradi, kao i koje su to kritične stvari koje treba popraviti. Moglo bi se reći da taj dokument ima savetodavni karakter. Ali, taj izveštaj se često koristio u medijima, a naročito raznoraznim tabloidima, u cilju pravljenja negativne slike o EU. Vadili su se određeni delovi izveštaja i predstavljalo čitaocima kako je svet opet protiv nas. Naravno, to je odmah bilo preuzimano od strane partiJotskih snaga kao krucijalni argument u stavu da nikada ne treba da idemo ka EU. Ne moram da napominjem da nisam sreo ni jednog patriJotu koji je ikada pročitao makar i jedan izveštaj. A nije da nisam pitao. Ne, čitali su samo dnevne novine. I to naslove. A da su kojim slučajem potrošili par minuta na čitanje tog dokumenta mogli su da vide da nas EU, između ostalog, podsećala na to da još uvek nisu rešeni slučajevi krađe dece iz porodilišta. Da, na to su nas oni podsećali a mi nismo marili. Ni novine ni partiJote.

Nažalost, poslednjih 20 godina propali su u neradu i nečinjenju, i danas sam popriličan pesimista po pitanju mogućnosti da uredimo zemlju u kojoj živimo. Da to uradimo sami ne znamo, i mnogo puta smo dokazali, a sada gubimo i mogućnost da to uradimo uz nečiju pomoć.

Drugim rečima, bojim se da nama nema pomoći.

I da... Nikada više nije održan nastavak sastanka u vezi pomenutog poglavlja. Valjda ih je mrzelo i imali su preča posla. Greota da dangube.