Da te malo propitam

Leto dvehiljade i prve. Kao i mnogo godina ranije, odlazim u grad gde se već dugo ne osećam kao gost.

Posle par dana sretnem komšiju Peru, čoveka od pedesetak godina u tom trenutku. Poznajem ga dugo i znam ga kao ozbiljnog porodičnog čoveka. Ima ćerku, i unuka koji predstavlja centar njegovog sveta. Znam da komšija radi u nekoj državnoj firmi. Sve u svemu uzoran domaćin i jedna prosečna porodica.

Pera: Pa gde si ti?! Nije te bilo od prošlog leta. Kad ste stigli?
Ja: Zdravo Pero. Preksinoć. Šta ima novo? Da li se nešto promenilo od kada sam bio poslednji put? Kako su tvoji?
Pera: Super. Svi smo dobro. Unuk raste ko iz vode. Još malo pa ćemo zajedno u izlaske. – smeje se komšija i raste od sreće i ponosa.
Ja: Divno je to čuti. Baš mi drago da sam te video i obavezno da svratite ovih dana na kafu.

Pera: Hoćemo naravno. Nego...

Hvata me za podlakticu i povlači u stranu, van pešačke staze. Počinje tiše da govori.

Pera: Slušaj, hteo sam nešto da te pitam. Ali da ostane između nas. Ne mora niko da zna.
Ja: Naravno. Pa znamo se tolike godine. Samo kaži ako mogu nekako da pomognem. – znam da se nikada nije žalio i imao nekih problema, ali opet...
Pera: Verujem ja tebi i znam da na tebe mogu da računam. Da li ti znaš gde se u Beogradu nalazi Saobraćajni fakultet?
Ja: Znam, kako ne znam. – odgovaram poprilično začuđen pitanjem.
Pera: A da li znaš tačnu adresu?
Ja: On je u ulici Vojvode Stepe, ali tačnu adresu, odnosno broj, ne znam.
Pera: A šta ima tamo u okolini? Ima li nešto poznato?
Ja: Tu je studentski dom „4. juli“. To znam, jer sam tamo igrao basket.

Pera: Dobro, ima taj dom. Ali ima li neki poznati kafić ili neko mesto gde idu mladi i studenti sa Saobraćajnog?

E sad sam u totalnom rebusu. Nemam pojma šta da mislim. Zašto li se raspituje sad o nekom fakultetu? Znam da komšija nije u fazonu da juri studentkinje. Ozbiljan je čovek.

Ja: E to stvarno ne znam. Prosto nije moj kraj. Prolazio jesam mnogo puta ali nikada nisam imao potrebe da tu svraćam.

Pera: Dobro, dobro. Raspitaću se još. Nego, da li si nekada išao u Pančevo?

Ja: Jesam, više puta.

Pera: I kakav je taj auto-put između Beograda i Pančeva?

Gledam ga i slušam ali nikako da shvatim poentu ovog razgovora. Da ne znam čoveka pomislio bih da me zavitlava.

Ja: Vidi, koliko ja znam, to ne može nikako da bude auto-put. Jeste da ima dve trake plus zaustavnu u svakom smeru, ali isto tako ima i ograničenje od 60km/h maltene čitavom dužinom. Plus tu su i raskrsnice sa semaforima. Ali u svakom slučaju dobar je put.

Pera: Znači nije baš auto-put?

Ja: Nije.

Pera: Hm. Dobro. Da znam.

Zbunjen sam pitanjima koje ni u ludilu nisam očekivao. I nikako ne mogu da shvatim šta se iza toga krije.

Ja: Pa šta se desilo? Otkud te sad sve to zanima?
Pera: Vidi... Ali molim te nemoj o ovome nikome da pričaš. Ne moraju ljudi ovde to da znaju.
Ja: Naravno. To sam ti već rekao. Ali ne shvatam o čemu pričaš.
Pera: Vidi... Malo je to, onako... Našao sam neku vezu pa sam kupio diplomu Saobraćajnog. Treba mi da u firmi napredujem i odem na bolje mesto. Valjaće posle za penziju.

Ja: Da, da. Dobro. Ajde vidimo se ovih dana. Svratite. – jedva nekako uspevam da prevalim preko jezika i šokiran onim što sam čuo odlazim.

I onda mi sve postane jasno. Komšija Pera je kupio dimplomu fakulteta za koji ni ne zna gde se fizički nalazi, a ne da je nekada, čak i slučajno, prošao pored njega. Raspituje se za kafiće i znamenitosti u okolini da bi njegova priča uverljivije zvučala. Da, ukoliko mu neko ne bude verovao, može da priča kako je sa kolegama sa fakulteta u kafiću razmenjivao skripte i prepričavao ispitna pitanja. A „auto-put“ Beograd Pančevo mu je sigurno bio diplomski rad. A nije znao ni da to postoji.

I tako...

Komšija Pera je doslovno preko noći postao akademski građanin sa diplomom državnog faklulteta koja će mu omogućiti da napreduje u državnom preduzeću i da umesto vozača postane šef voznog parka. Čovek iz relativno malog mesta, koji je čitav svoj život proveo tu, u svojim pedesetim godina se odjednom pojavljuje sa diplomom iz Beograda.

I da, sve se ovo dešavalo pre dvadeset godina.

Dok sam bio na studijama, krajem devedesetih, bilo je kupovine ispita, ali i kupovine diploma određenih visokoškolskih ustanova. Ali to se dešavalo u tišini, vrlo pažljivo i preko posrednika, u strogoj diskreciji. I to svakako nije bila masovna pojava već, rekao bih, izolovani incidenti. U tom periodu najveća afera je bila vezana za Višu poslovnu školu, gde je korupcija bila najzastupljenija, i čijeg su dekana pretukle nezadovoljne „mušterije“. Tada je, a i u mnogim kasnijim slučajevima, napravljen propust jer niko nije kažnjen, ni za kupovinu diplome, niti za korupciju na fakultetu. S’ obzirom da nije bilo konsekvenci, ta grudva korupcije se sve brže i brža kotrljala nizbrdo i gazila Univerzitet pred sobom. Posle više od 20 godina došli smo do tog stadijuma da je kupovina diplome nešto najnormalnije i ne predstavlja više nikakvo kršenje moralnih normi za većinu građana. Vrlo često se može čuti izraz opravdanja: snašao se.

Kao rezultat decenijskog nerada na suzbijanju akademskog kriminala prošle godine je Srbija izgubila članstvo u Evropskoj asocijaciji za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA). Bojim se da neće proći još puno vremena dok diplome sa Beogradskog i ostalih Univerziteta neće imati nikakvu upotrebnu vrednost van granica Srbije, ili da se izrazim modernim rečnikom, neće imati roming.

Uopšte nemam namene da pišem o pojedinačnim aferama koje su vezane za visokoškolske ustanove. Ne vidim svrhu. Čitav taj sistem je apsolutno truo i ne vidim načina kako može da se poboljša, jer niti ima inicijative, niti ima ko to da uradi. Oni koji su svoje diplome stekli na pošten i čestit način ili polako odlaze u penziju, ili su već otišli iz zemlje ili ne žele da se valjaju u blatu. A diplomirani menadžeri u menadžmentu sigurno neće sami sebi oduzimati diplome. Oni nam ostaju kao ponos i dika i kao naš odraz u ogledalu.

Moje starije dete je srednjoškolac, pa imam prilike da čujem razmišljanja dece tog uzrasta. Nažalost većina ne samo da razmišlja, već se i svojski trudi da pronađe način, da školovanje nastavi u inostranstvu. Da, na našu žalost a verovatno na njihovu sreću. A nama šta ostane...

Samo da ne počnu da otvaraju privatne medicinske fakultete.

PS. Onaj dijalog sa početka teksta nije izmišljen i stvarno se desio. Od reči do reči.