Vakcinacija u doba pandemije

 Čika: Koju vakcinu danas dajete?

Teta na šalteru: Fajzer.

Čika: U, dobro je. Neću onu Astra Zeneku. Mogu da primim sada?

Teta: Ali u kartonu vidim da ste vi već primili prvu dozu Astre.

Čika: Jesam. I ne odgovara mi. Nije to dobro. Nisam zadovoljan.

Teta: Pa ne može tako. Koju ste primili prvu morate da primite i kao revakcinu.

Čika: Ali nisam zadovoljan. Astra nije dobra.

Teta: Gospodine ne možete da birate i menjate kako hoćete.

Čika: Svasta. Pa rekli su na vestima da možemo da biramo.

Ovo nije nikakav igrokaz ili vic, već stvarna situacija iz jednog beogradskog Doma zdravlja, kojoj sam lično prisustvovao.

Odmah da priznam da ja nisam, za razliku od bar 5 miliona stanovnika Srbije, nikakav medicinski stručnjak i pojma nemam o sastavu vakcine niti o tome kako ona deluje na modifikovani RNK. Znam, stidim se, ali je tako (da stvar bude gora, nisam ni fudbalski stručnjak i priznajem da ne bih bio nikakav selektor). Vakcinu sam primio i sasvim se slažem sa antivakserima da ću odapeti. Isto kao i oni, pre ili kasnije, jer još uvek nema mogućnosti za besmrtnost.

Voleo bih da se osvrnem na jednu drugu pandemiju koja se, kako mi se čini, sve više zahuktava. To je pandemija ljudske gluposti. Kao i svaka druga zarazna bolest i ova je širi kroz populaciju, i mnogo je opasnija od bilo kakvog virusa ili bakterije jer su načini prenošenja vrlo raznovrsni. Može se preneti kapljično u razgovoru sa obolelom osobom. Može se preniti dodirom ukoliko imate kontakta sa nekom stvarnom ili virtuelnom grupom sumljivog intelektualnog potencijala. Ono što je posebno opasno je prenos putem čula vida i sluha, odnosno dok slušate, gledate ili eventualno čitate tekstove zaraženih osoba. Dešava se čak i prenos genetskim putem, odnosno sa generacije na generaciju, da ne kažem sa kolena na koleno.

Nije lako uočiti zaraženu osobu. Njegova, ili njena, spoljašnost ne odaje bilo kakve simptome. Ta osoba se javlja u apsolutno svim pojavnim oblicima, različitim društvenim i obrazovnim slojevima, i može biti u ovom trenutku u našoj neposrednoj blizini a da toga ne budemo odmah svesni. Zaražene osobe se ne razlikuju od proseka. One su prosek. Vrlo često osobe koje su zaražene nisu ni svesne svoje bolesti. Naprotiv, najčešće misle da su savršenog zdravlja.

Oboleli od ljudske gluposti nije zaražen samo zavereničkim teorijama. Tu pre svega mislim na površnost i plitkost u samom procesu razmišljanja. Kao teža varijanta bolesti javlja se nekritičko prihvatanje tuđih mišljenja, a ekstremna pojava je potpuno odsustvo razmišljanja i ponavljanje naslova iz tabloida ili citiranje raznoraznih „stručnjaka“.

Nemoguće je ustanoviti ko je bio nulti pacijent, jer je ova bolest nejverovatnije prisutna od pamtiveka. Verovatno je tu sa nama od Adama i Eve ili od prvog sapijensa iz istočne Afrike, kako kome više odgovara. Nije čak ni najjasnije kako je ova bolest dospela do čoveka. Mnogi veruju da je ona oduvek bila zapisana u našem genetskom kodu i da se samo aktivirala, odnosno probudila. I od tada ne miruje.

Vekovima se ljudski rod trudio da stane na put ovoj pošasti. Probali su razne metode i lekove, modernu ali i tradicionalnu medicinu, i na kraju su empirijski ustanovili da je najbolja vakcina ustvari obrazovanje. I što je najbolje, ta vakcina nije ni bolna, nema nikakvih nuspojava, nema kontraidikacija, ne postoji starosna granica i može se uzimati u više doza. Ne samo da se treba vakcinisati jednom godišnje, već možete koliko god hoćete puta i nikada ne možete da preterate.

Međutim ova vakcina nije svemoguća. Kao i svaka druga, da bi bila delotvorna, mora biti primenjena kod većine populacije. U suprotnom se može lako desiti, kao što se i dešava, da ljudska glupost mutira i da se onda lako prenosi sa nevakcinisah na one koji su vakcinisani, ali nisu redovno radili revakcinaciju. To je i razlog zašto ovu terapiju treba redovno primenjivati. U suprotnom neće biti delotvorna.

Sada će neko ko čita ovaj tekst sigurno prokomentarisati u stilu: E jeste, sada su ovi obrazovani popili svu pamet sveta i sad oni znaju sve. Ne, nisu. I oni su toga vrlo svesni. Znaju da ne znaju i to je razlog i motiv da nastave sa svojim obrazovanjem i da neprestano uče. Priznanje da nešto ne znate predstavlja prvi korak u pravom smeru. Da nije bilo te svesti o neznanju, uz kritičko preispitivanje dotadašnjih znanja i dogmi, ne bi ova civilizacija pokrekula točak napretka.

Prema tome, radite svakodnevno na svom obrazovanju. I verujte nauci. Ne boli a može puno da pomogne.