JNA na Evroviziji

 Ponos i dika. Kao institucija uvek u vrhu po poverenju građana.

Ali… Hteo bih da se osvrnem na jedan mit koji se kao mantra ponavlja više od 30 godina. Vojska SFRJ je bila najjača ne samo u region, nego i šire, i bili su među 5 u svetu po snazi i opremljenosti. I svi su se plašili JNA, hteli da je unište i jedva čekali da je vide na kolenima jer je predstavljala neku opasnost. Nije mi jasno za koga je bila opasna, ali dobro.

Uloga JNA je jasno bila definisana Ustavom SFRJ. Član 240 kaže: “Oružane snage Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije štite nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celokupnost i ovim ustavom utvrđeno društveno uređenje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.”

Da li je ta institucija ispunila svoju obavezu? Da li su sačuvali teritorijalnu celokupnost? Od 1945 do 1990 to im je bio jedini zadatak koji su imali i nisu ga uradili. Ostavite se sada delovanja stranih sila i domaćih izdajnika. Armija je imala zadatak i nije bila u stanju da ga ispuni. Svako od oficira i vojnika se zakleo na to. Kraj priče.

To je isto kao da imate bicikl za koji tvrdite da je najbolji u ulici i jedan od najboljih u kraju. Ima napumpane gume, lanac je uvek podmazan, zvonce perfektno radi, odlično sedište. I taj bicikl stoji u garaži. Ne koristite ga ali ste izuzetno ponosni na njega. I onda jednog dana, zbog lošeg vremena, vi odlučite da iskoristite bicikl i  odete do prodavnice koja je na kraju ulice. Nije daleko, samo par kuća dalje. Sednete na vaš bicikl, jedan od najboljih u kraju, krenete prema kapiji i on se odjednom raspadne. Dezintegriše. Možete da krivite kišu, rupe, Mars u trećoj kući, urokljive oči komšinice Stoje,  ali svejedno vaš bicikl se raspao. Onaj za koji ste tvrdili da je savršen i najbolji u ulici a i šire. Svako razuman bi za takav bicikl rekao da je (oprostite na izrazu): golo govno. A šta je onda armija koja ne može da ispuni svoje ustavne obaveze?

Zašto sam ja uopšte pisao o JNA? Pa to me asocira na problem koji se ovde često javlja a odnosi se na prevelika očekivanja, nerealnom sagledavanju situacije i naknadnoj pameti. Naime postoji potreba za idealizovanjem stvari, kako na državnom nivou, tako i u komunikaciji sa drugim ljudima. Kada pričate sa prijateljima i poznanicima retko ćete čuti da je neko napravio grešku kada je u pitanju, na primer, izbor restoran ili izbor destinacije za letovanje. Sve je idealno i odlično. Sjajna hrana a hotel nikada povoljniji i nije čak ni blizu plaže nego je baš u vodi. Oni koji priznaju da su pogrešili prilikom izbora predstavljaju manjinu. Setite se samo koliko nerealan stav imamo prema sopstvenoj deci i koliko ih samo nepotrebno veličamo pred drugima od najranijeg uzrasta. Svi su genijalci koji su sa četiri godine znali da broje na španskom do pedeset (naravno unazad), i imaju izuzetan dar za slikarstvo i muziku, a onda kreću u školu sa patikama na čičak jer ne znaju da vežu pertle.

E, isto je tako i sa grupom ljudi ili sa narodom. Ovde su se porazi kroz istoriju prikazivali kao pobede, slavili oni koji su ratovali protiv očeva i rođene braće, oni koji su bili osvedočeni saradnici okupatora opevani su kao heroji, a oni koji su se trudili da očuvaju narod proglašavani su za izdajnike. Neposredno pre ubistva Đinđić je imao podršku tek jednocifrenog procenta biračkog tela i bio je osporavan sa svih strana. Danas se veliča i uzdiže u nebesa od strane i onih koju su ga tada podržavali i od strane onih koji su nazdravljali njegovoj smrti. Razlog je poprilično jednostavan. Iako je on na čelu Vlade bio tek malo više od dve godine, iako je to poprilično kratko vreme za neke korenite promene, njegova smrt je postala odličan izgovor za sve ono što nije urađeno: „Sve bi bilo drugačije samo da nisu ubili Zorana i mi bi danas bili kao Švajcarska“. Glupost. Pitanje je da li bi ta Vlada potrajala do kraja mandata a verovatno bi izgubio na sledećim izborima. Pa ne može, i ne sme, jedan čovek da ima takvu ulogu. To nije normalno. Sa jedne strane imamo bespotrebnu glorifikaciju i davanje prevelikog značaja samo jednoj osobi, a sa druge korišćenje mita u cilju opravdanja i izgovora.

Nije to slučaj samo sa politikom. Isto je i sa sportom. Pred početak svakih kvalifikacija javnost ima najviša očekivanja, ma koliko ona bila nerealna. Još ako usledi pobeda u prvom meču, onda samo nebo predstavlja granicu. Već posle te prve utakmice se prave prognoze ko može biti potencijalni protivnik u finalu. Ovo se najviše odnosi na fudbal, gde se poslednji uspeh desio pre 30 godina, ali se i dalje svake kvalifikacije dočekuju sa puno preteranog optimizma. Ponekad imam utisak da je plasman na neko veliko takmičenje jednako pitanju života i smrti. Da budem iskren, nikada mi neće biti jasan taj stav. Pa šta da rade npr. Austrija, Finska ili Luksemburg jer nemaju uspeha u kolektivnim sportovima? Nisam primetio da im raste stopa suicida jer njihova fudbalska (ili bilo koja druga) reprezentacija nije uspela da se plasira na svetsko prvenstvo. Možda oni imaju druge prioritete u životu...

Ili pogledajte kakve su bile naslovne strane novina pred finale ovogodišnje Evrovizije. Naše predstavnice su jurišale na pobedu uz podršku celog regiona ali i šire. U tom jurišu bile su spremne da oduvaju Evropu koja im se divila i upićivala sve moguće komplimente kao budućim svetskim zvezdama. Čak se spremalo slavlje i u Zagrebu. Ako mi ne verujete pogledajte naslovne strane od 22.5.2021. a onda to uporedite sa postignutim rezultatom. Samo bih molio bez floskula da je sve namešteno jer nas mrze.

Lepo je i potrebno imati velika očekivanja. I sanjati velike snove. Da nije bilo takvih snova danas ne bi gledali kako se letelica spušta na površinu Marsa. Ali nije dovoljno samo sanjati, mora se ponekad nešto i uraditi. Mora se ponekad realno sagledati situacija i biti sa obe noge na zemlji. I baš zato se treba ostaviti mitologije i prvo počistiti u sopstvenom dvorištu.