Svima je verovatno poznata priča o Dedalu i Ikaru, ocu i sinu, kao prvim ljudima koji su ostvarili svoj san i poleteli kao ptice. Dobro, nije baš da im je to bio san, odnosno bolje je reći da ih je muka naterala da na sebe zalepe perije i probaju. Gledajući iz malo drugačije perspektive, usudio bih se da kažem da je Ikar samo poleteo, pa ga i poštuju svi oni koji lete, ali da je Dedal prvi čovek koje je preleteo, što ga čini rodonačelnikom preletača. S’ obzirom da je uspešno preleteo onda mora biti Srbin. To je više nego očigledno.
Ipak, od tada je prošlo puno vremena, i puno se vežbalo, te je i samo preletanje dovedeno do savršenstva, naročito na ovim prostorima, tako da danas imamo prave šampione u ovoj disciplini. I imamo jako puno šampiona. Najmanje dva miliona u samoj državi, a vrlo verovatno i mnogo više.
Naime, nije preletanje karakteristično samo za profesionalne političare, iako su oni najupečatljiviji. Postoje neke analize u vezi broja odbornika, odnosno poslanika, koji su od početka višestranačkog sistema promenili tim ali je prosto nemoguće sve pobrojati i izračunati. Postoje samo procene, kao što je i ona da je u periodu od 2016-te do 2018-te, samo na lokalu, zabeleženo više od 500 slučajeva promene stranaka. Osim broja vrlo je zanimljiva i šema prelazaka. Ne postoji ni jedna varijanta koja nije isprobana: rusofili prelaze u evropejce, levica u desnicu, liberali kod konzervativaca. I naravno obrnuto. Sve je dozvoljeno i prihvatljivo pod uslovom da se ostane na vlasti. To samo govori da apsolutno ne postoje ideje i politički program kako za političare tako i za njihove glasače.
Nije problem samo u Bošku Ničiću, Mariniki Tepić ili Martinoviću. Oni su samo profesionalci. Problem je u glasaču koji sve to posmatra, ponekad pokaže dozu čuđenja, ali obavezno izađe na izbore i da svoj glas nekome od njih. Kao što sam već pisao, neka svako od nas napravi listu za koga je sve glasao i zašto. E pa ako vas nije sramota vi nastavite. A siguran sam da hoćete.
Hajde da malo pogledamo kakva je danas situacija sa našim pomalo poštenim domaćinima. Trenutno je procena da su ukupno 1,5 miliona građana Srbije članovi neke od postojećih stranaka. Naravno, kao što se i može očekivati od pravdoljubivih i moralnih građana, najveći broj članova ima vladajuća stranka i to preko 700.000. Poređenja radi, KPJ je u Srbiji (bez Kosova i Metohije) 1981 godine imala nešto malo manje od 800.000. Možda su ih naprednjaci već i stigli u broju članova. Verujem da nije teško pogoditi kada je došlo do naglog skoka broja poštovalaca i sledbenika SNS-a. Naravno u onom trenutku kada je naš pomalo pošteni domaćin pročitao program stranke a nikako kada su oni osvojili vlast. Jer da nije tako, onda bi neko mogao da kaže da je ta osoba, i svih drugih 700 hiljada, bila vođena isključivo interesom a ne idejom i domaćinskim ponašanjem. A to je prosto nemoguće. Doduše nešto slično se dešavalo i SPS-om, DSS-om, SPO-om, … Možda je slučajno…
Ako je jako teško pobrojati sva međustranačka preletanja političara, apsolutno je nemoguće utvrditi koliko je građana i koliko puta menjalo stranačke knjižice. Apsolutno sam siguran da Maja Gojković nije jedina koja bi mogla da, od različitih partijskih knjižica, napravi samostalnu izložbu. Nije nikakvo iznenađenje ponašanje političara i njihova prevrtljivost. Svi oni potiču od naroda koji i sam ima iste sklonosti. Svi su oni naši.
I zato nemojte kritikovati političare. Bolje se usredsredite na ono što sami radite i pokažite sopstvenim primerom. Ne postovima na društvenim mrežama već, za početak, sami pred sobom ispred ogledala. Ili da proglasimo Dedala za nacionalnu ikonu. Makar spomenik da mu podignemo.
Comments
Post a Comment