5 majmuna

Pretpostavljam da ste čuli za eksperiment sa 5 majmuna u kavezu i bananom. Ukratko: majmune prskaju hladnom vodom ukoliko krenu po banane koje se nalaze na platformi iznad njih, onda izvode jednog po jednog majmuna i zamenjuju ga novim (koji nastavlja da se ponaša kao i grupa), ali ponašanje ostaje isto čak i kada više nema majmuna koji su iskusili zašto ne treba ići po banane. Taj primer, ili priča, ima široku primenu u svakodnevnom životu. Njime se objašnjava ponašanje u kolektivu, nevažno da li je to firma, škola, ili nešto treće, i naglašava se uticaj uslovnog refleksa i tradicije. Često se govori i o ne preispitivanju tradicije i nasleđenih vrednosti kao i priključivanju stavovima većine. I stvarno se sve jako lepo uklapa u toj priči. Siguran sam da ste i sami više puta, u raznoraznim diskusijama, potezali kao argument pomenuti eksperiment. Ja jesam.

Ali, nije sve tako kao što na prvi pogled izgleda… Pokušajte da na internetu, ili ako ste „old school“ onda u nekoj biblioteci, da pronađete više detalja o ovom događaju. Probajte da nađete kada je to bilo, ko je bio naučnik koji je vršio eksperiment, gde je rađen, itd. Da li znate zašto će Vam ta potraga biti problematična? Pa zato što se taj eksperiment nikada nije ni desio. Nigde ne postoji zabeleženo da je neko to stvarno uradio. Nešto najbliže što je zabeleženo bio je eksperiment koji je izvršio G.R. Stephenson 1966 godine. Rad je objavljen u tekstu „Cultural Acquisition Of A Specific Learned Response Among Rhesus Monkeys“. Međutim, on je ogled vršio na dva majmuna, kazna je bila mlaz vazduha pod pritiskom, korišćen je kuhinjski predmet a ne banana, itd. Znači nema dodirnih tačaka sa onim što možete često čuti. Osim toga, i sam eksperiment koji je Stephenson obavio nije dao relevantne rezultate jer je uzorak bio isuviše mali.

Međutim, nije ovde problem u majmunima već u korišćenju neke informacije, ili priče, kao apsolutne istine. Danas je, kao nikada ranije, izuzetno olakšan pristup informacijama svih vrsta. Dovoljno je par klikova i da pronađete sve što vas zanima, da dođete do svih podataka iz svake oblasti. Ukoliko se još i služite nekim od svetskih jezika, mogućnosti su praktično neograničene.

Međutim, ta količina podataka i informacija nosi i jednu veliku opasnost sa sobom. S’ obzirom na količinu informacija kojima smo svakodnevno bombardovani, izgubili smo naviku da iste i proveravamo pa čak i da o njima razmislimo. Isto se dešava i sa pretragama na internetu. Obično se uzima zdravo za gotovo ono na šta se prvo naleti a bez ikakve zadrške ili razmišljanja. Na taj način je vrlo lako doći u zabludu kao što sam i ja bio u slučaju „5 majmuna“. Naravno, nemoguće je očekivati da neko proveri apsolutno sve što pročita ili čuje, ali je to dobro uraditi makar sa vremena na vreme, ili za one stvari koje vas zanimaju. Ne samo da je dobro jer ćete biti sigurni u ono što pričate, a ne samo citirati naslove iz tabloida, već to predstavlja i jednu vrstu mentalnog treninga. Kritički osvrt je vrlo pozitivna stvar.

Iz nekog, meni neobjašnjivog razloga, primetio sam da se lažne vesti često koriste i kao dopuna teoriji zavere da zlikovci hoće da nas unište i satru. Navešću jedan primer. Ako se ne varam, u toku 2015. i 2016. godine rađeno je na izmeštanju naplatne rampe Bubanj potok. Istovremeno su tekli radovi na izgradnji robne kuće Ikea. Odmah je usledila priča od strane „patriJotskih“ snaga kako je Ikea uslovila i maltene naredila premeštanje rampe jer je to u njihovom interesu, a kako je podanička vlast na to odmah pristala i kako je to samo jedan u nizu dokaza da stranci ovde mogu da rade šta i kako hoće i da hoće da nas porobe (klasičan šablon viđen mnogo puta). Tu priču sam čuo više puta i u raznim društvima. Ista priča sa istim frazama, naučena kao pesmica. Nije preveliki problem proveriti od kada postoje planovi o izmeštanju rampe kao i šta se planira na mestu gde je do tada bila postavljena (ako sada, početak 2021. godine, odete možete i sami videti). I krenem ja da objašnjavam kako ne postoji nikakva zavera, kako su to planovi koji su odlagani decenijama, i kako je dolazak Ikea-e to samo ubrzao ali nikako i inicirao. I ljudi kao da shvate u tom trenutku. Međutim, posle par meseci ista grupa ljudi na okupu, opet ista tema, i opet se potežu isti argumenti u vezi naplatne rampe. Ajde, rekoh možda nisam bio dovoljno jasan prethodni put, te ja sve iz početka. I kao opet ljudi shvate. Međutim kada se sve to isto ponovilo i po treći put onda sam ja shvatio.

Ne vredi pričati, jer moje reči nemaju apsolutno nikakav značaj u poređenju sa naslovima u Kuriru, Informeru ili Alou (ako se tako menja po padežima), niti u poređenju sa nekim kvazi analitičarom/znalcem tipa Anđelkovića, Bokana, Malagurskog i njima sličnim. Prosto je ljudima lakše da veruju njima ili tabloidima nego da sami nešto istraže, da o nečemu sami razmisle. Ne umem da objasnim zašto je to tako. U stvari, mogao bih ali se bojim da bih u tom slučaju upotrebio mnoge teške reči za koje u ovom trenutku nisam raspoložen.

Ili na primer, neko pročita naslov u dnevnom tabloidu kako EU postavlja raznorazne neprijatne zahteve u pristupnim pregovorima i kako nas kritikuju u redovnom izveštaju i kako je to pokazatelj da nam oni nisu prijatelji već da samo žele da nas porobe. Pri tome, ta osoba nikada nije pročitala ni jedan izveštaj EU u procesu pristupanja, pojma nema o tome šta su to pristupni pregovori, niti kako to funkcioniše. Ne zna jer ne želi da se informiše. Ali vrlo voli da komentariše. I kada postavim pitanje zašto ne čita i zašto se ne informiše, nema odgovora. Lakše je tako. Pročitaš naslov u tabloidu i samo deklamuješ isti. Milina.

Ili na primer čuveni mit da EU hoće da upropasti našu ekonomiju kako bi imali gde da plasiraju svoju robu. Pomnožite broj stanovnika u Srbiji sa prosečnom platom i uraditi to isto sa podacima za EU. Pa uporedite i stavite prst na čelo i odgovorite sami sebi da li je taj mit tačan ili nije.

Samo pažljivo slušajte sagovornike i vrlo brzo ćete uočiti kako se ponavljaju fraze i floskule koje se mogu naći u dnevnim novinama. Kada to primetite priupitajte ih za dodatno objašnjenje, i sami ćete uočiti obrazac.

U stvari, moguće je da ljudi imaju strah od novih saznanja. Možda se plaše da provere, da preispitaju stvari u koje veruju. Možda se plaše da će biti razočarani. Možda im je lakše da budu uljuljkani u neku vrstu sigurnosti, makar ona bila i lažna. Odnosno, postoji ta neka potreba da se krivica okači na tuđi vrat. Uvek nam je neko drugi kriv, i da nema satrapa sa Zapada ili Istoka ili Marsa, mi bi živeli makar sto puta bolje nego sada. Ali drugi nam ne daju. Zašto je to tako je pitanje za nekog psihologa.

Negativnom uticaju velikog broja informacija naročito su pogođena deca jer je njima, zbog nedostatka iskustva, još i teže da se na pravi način postave. Nažalost u tome im škole apsolutno ne pomažu. U našem obrazovnom sistemu niko ne uči decu kako da se kritički postave i na koji način da provere neku informaciju, već se traži prosta reprodukcija gradiva. Ako se u školama sistematski ne podržava diskusija i rasprava, kako da očekujemo od dece da se tako i ponašaju? Da sve ne mora da bude tako i da ima i svetlih primera pokazuje nam slučaj iz Finske, gde je u škole uveden predmet koji za cilj ima objašnjavanje učenicima kako da prepoznaju lažnu vest i kako da je provere. Radi se o multidisciplinarnoj temi koja se obrađuje na časovima matematike, jezika, likovnog, istorije… Ne daju im gotova rešenja već ih uče da razmišljaju. Na taj način stvaraju generaciju koja će biti mnogo otpornija na servirane gluposti i koja će znati da koristi i moderne tehnologije i svoju glavu. A šta mi radimo? Zašto ne iskoristimo tuđe ideje i iskustva i pokušamo da unapredimo sopstvenu situaciju? Neko nam brani? Nažalost mi smo svetlosnim godinama daleko od takvog pristupa.

Iako borba protiv lažnih i neproverenih informacija i vesti ponekad liči na Don Kihotovsku, ubeđen sam da se u toj oblasti može dosta uraditi. Rezultati sigurno neće biti brzi i neće doći preko noći ali svakako se vredi boriti. Ključ je u obrazovanju mlađih generacija. A stariji trebaju samo da se odluče šta su im prioriteti: neki nacionalni stadioni i slične budalaštine ili deca i njihova budućnost.