Plek*

(* na izlasku iz Paraćina prema Pojatu, na banderi sa desne strane puta stajao je oglas: najbolja plek muzika kod Ljubiše, ovde)

Atina 4. vek p.n.e., jutro

Sedi Aristotel u svojoj školi, za stolom, zamišljen i gleda u račune. Bliži se kraj meseca i mora da isplati i radnike i nastavnike i dobavljače. Sva sreća da struja još nije izmišljena jer bi tačno bankrotirao. Kada je otvarao svoju školu, pre mnogo godina, bio je to dobar posao. Još kada iza tebe stoji vladarska porodica koja je čak i svog sina poslala tu na školovanje onda nema problema. Milina. Ali sada posao polako posustaje, nema više ni Sokrata ni Platona, računi sve veći a učenika sve manje. Muka je to. Sedi on tako zamišljen i očajan, kada odjednom nad njim se nadvi senka misterioznog čoveka. Mlađi čovek, visok i naočit, rekao bi pravi Sokratov tip. Sede on naspram Aristotela.

Aristotel: Ko si sad pa ti? Vidiš valjda da sam u poslu?!

JS: Zdravo Aristotele. Izvini što te uznemiravam ali morao sam da dođem. Ja sam Džon Smit. Dolazim iz Amerike i radim u NASA-i.

Aristotel: Iz Amerike? Šta ti je sad pa to? Nemoj da me zamajavaš, imam i bez tebe gomilu problema.

JS: Vidim da imaš. Sve mi je jasno, Misliš da je meni bilo lako da te nađem u ovoj nedođiji? Pojma nemam kako možete da živite bez aviona i interneta. Katastrofa. Nego trebaš mi nešto pa sam zato i došao. Imamo jedan predlog za tebe.

Aristotel: Kakav bre avion? Kakav posao? O čemu ti čoveče uopšte pričaš?

JS: Dobro, pusti sad avion, to nije važno. Vidi ovako. Mi smo NASA i kao bavimo se svemirom. U stvari ne bavimo se time nego varamo narod ali to ću ti pričati nekom drugom prilikom. Nama trebaju neki poznati naučnici da potvrde našu priču da je Zemlja okrugla, pa smo se setili tebe. Ti pomogneš nama, a onda mi pomognemo tebi. Da te više ne boli glava od tih računa. Znamo mi dobro da ti posao i ne ide nešto posebno, ali možemo mi da te sponzorišemo. Recimo plaćamo ti svaki mesec troškove. Šta misliš?

Aristotel: Da imam problema sa parama to je tačno. Da mi je potrebna pomoć i to je tačno. Ali odakle ti ideja da je Zemlja okrugla?! Nisi ti baš normalan. Pa svi znaju da je ravna kao tepsija. Mnogo tražiš ti od mene…

JS: Jasno kao dan. Naravno da je to glupost, ali moramo da je izguramo zbog viših ciljeva. Ništa se ti ne sekiraj, imamo mi plan. Vidi ovako. Ti samo napišeš da je Zemlja okrugla i  da si to ukapirao tako što si primetio zaobljenu senku Zemlje na Mesecu u toku pomračenja, i da kada putuješ na jug Severna zvezda se pojavljuje niže na nebu. I to je sve.

Aristotel: Ali to je glupost.

JS: Naravno da jeste. Samo ti to negde napiši pa ćemo mi to kasnije iskoristiti. Ako te je sramota od tvojih prijatelja i saradnika ne moraš njima ni da pokazuješ. Mi ćemo to objaviti za dva milenijuma a tada će ti ionako biti svejedno. Pazi. Kao što sam ti rekao mi ti nećemo ostati dužni. Imamo dogovor?

Aristotel: Da nisam u dugovima do guše… Ajde prihvatam iako me je već sada sramota.

Aleksandrija, 3 vek p.n.e., podne

Muva se Eratosten po biblioteci. preslaže knjige i vraća svaku na svoje mesto. Sve je on to već popisao i klasifikovao. Ta biblioteka je njegov život. Po prirodi je asocijalna osoba i nema život van ovih zidova punih knjiga. Ali nešto ga muči već duže vreme. Tako zamišljen i zagledan u pod prolazi između polica kad se odjednom sudari sa nekim.

Eratosten: Izvinite nisam Vas video.

JS: Ja bih trebao da se Vama izvinim, dragi moj Eratostene.

Eratosten: Vi znate kako se ja zovem ali ja Vas ne poznajem. Sreli smo se već?

JS: Pa i ne baš. Oprostite što se nisam odmah prestavio. Ja sam Džon Smit. Dolazim iz Amerike i radim u NASA-i. Jedva sam Vas pronašao.

Eratosten: Bojim se da ja Vas ništa ne razumem. Kakva NASA i Amerika. Šta Vam je to? Nemamo mi takve knjige ovde.

JS: Nije to sad važno. Imam ja za Vas jednu poslovnu ponudu. Imate minut da me saslušate?

Eratosten: Ne znam da li Vam mogu pomoći ali Vas svakako mogu saslušati. Kažite.

JP: Potrebna nam je jedna mala usluga. Vi ste se bavili geografijom i treba nam jedan Vaš rad u kome ćete opisati kako ste izračunali poluprečnik i obim Zemlje.

Eratosten: Vama je izgleda ova vrućina udarila u glavu. Kako da neko izračuna obim Zemlje kada svi znamo da je ona ravna ploča. Odakle joj poluprečnik?

JP: Naravno da znamo. Ali nama je to potrebno zbog kontrole stanovništva u narednom periodu. Ma duga priča. Nego da skratim. Vi napišete jedan takav rad a mi Vama pomognemo da ostvarite svoju želju i stanete na čelo ove biblioteke. Zar nije to nešto što dugo želite?

Erastoten: Da, jeste. To bi bila kruna moje karijere. A i toliko sam uložio truda i rada u ovo mesto. Šta trebam da uradim?

JS: E to volim da čujem. E ovako. Vi napišete jedan rad o tome kako ste posmatrali senku štapa u isto vreme, recimo podne, u Aleksandriji i recimo u Sijeni. Na primer. I tu kao napravite neki račun, koristite neke trigonometrijske funkcije i šta god. Nema veze jer ionako to neće da proverava. A mi onda popričamo sa Ptolomejem. Dogovoreno?

Erastoten: Budalaština. Senka i obim Zemlje… Ali dobro. Ako će mi to doneti glavno mesto u biblioteci…

Portugal, krčma negde na obali mora, 1519. godina

Za stolom u uglu krčme sedi Fernardo Magelan sa svojim bliskim prijateljom Sebastijanom del Kanom. Ispred njih 2 poluprazne flaše vina i ostaci ručka u tanjirima.

SK: E moj prijatelju… Možemo mi da se trudimo koliko hoćemo, i da pričamo do sutra, ali nikada nećemo da budemo slavniji od onog Vaska.

FM: Da znaš. Mada mnogo sam od njega naučio. I ti isto. Pa bili smo zajedno sa njim kada je išao do Indije.

SK: To jeste. Ali da je bio đubre prepotentno i to stoji. Znaš i sam. Kako se poneo prema nama posle tog putovanja? Šta ja da ti pričam…

FM: To jeste. Svu slavu uzeo za sebe. Mi kao da ništa nismo radili. A da nije bio mene ne bi on stigao dalje od Gibraltara. Đubre matoro i večito pijano.

SK: Pa jeste. Nego šta mi sad da radimo?

FM: Vidi, imam jednu ideju. Samo ne znam kako da ti to kažem… Malo je glupo…

SK: Ajde pričaj. Znao sam da si nešto smislio.

FM: Dobro. Samo te upozoravam da je skroz neverovatna cela priča. I da znaš da ideja nije moja.

SK: Ne verujem da možeš da me iznenadiš. Tolike sam gluposti čuo u životu…

FM: Ovako nešto još nisi. Pre par nedelja sam sreo jednog čoveka u luci. Skroz čudan. Kao da nije sa ovog sveta. U stvari on je mene pronašao. I znao je sve o meni.

SK: Svašta. Odakle je? Španac?

FM: Ma jok. Kaže da je iz Amerike i da radi za neku NASA-u. Totalni čudak.

SK: Da nije on pušio one čudne cigare sa Kristoferom i Amerigom?

FM: Čekaj, tek sada ide najbolji deo. Kaže on meni će me napraviti poznatijim od Vaska a sve što treba da uradim je da povedem ekspediciju koja će oploviti Zemlju u krug. Prema zapadu pa sve u krug.

SK: Znao sam da je neki narkoman. Pa svaka budala zna da ako ideš stalno u jednu stranu da ćeš doći do ivice sveta i da možeš da padneš na džinovsku kornjaču. Ajde bre ne zamajavaj me sa tim kretenima.

FM: Čekaj polako. To sam mu i ja rekao. Pa nisam ja sisao vesla sa jedrenjaka. Ali kaže on da je to putovanje kobajagi. Mi krenemo kroz Gibraltar i stanemo na obalu zapadne Afrike kod Gambije. On je tamo spremio kamp. Imamo sve obezbeđeno. I klopu i piće i zabavu. Šta god poželimo. Tamo ostanemo 2-3 godine i onda se vratimo nazad. Čisto kao fora.

SK: Stvarno idiotski plan. A što on to uopšte hoće?

FM: Nemam pojma. Spominje neku kontrolu ljudi i neke masone i svetsku zaveru. Ma nisam ništa razumeo. Samo mi obećava da može da sredi to da postanemo poznati. I još imamo sve plaćeno. Vidi ukoliko nam se ne svidi u toj Gambiji uvek možemo da se vratimo.

SK: Totalna ludost. Mada ako ćemo da pomrsimo račun onom alkosu…

Padova, 1601. godina, malo pred ponoć

U sobi, na kraju dugačkog hodnika univerzitetske bolnice, u sobi broj 23 leže dva pacijenta. Jedan Italijan i jedan Nemac. Svako u svom krevetu. Iako su budni ne progovaraju i svako je okrenut ka zidu. Prave se da se i ne poznaju. Tu su već tri dana. Odjednom u sobu ulazi misteriozni čovek u belom mantilu i sa stetoskopom oko vrata. Kragna mantila podignuta, isto onako kako će vekovima kasnije nositi Erik Kantona. Tajanstveni zatvara vrata, uzima stolicu iz ugla i seda na sredinu sobe. Gasna lampa na noćnom stočiću, između dva kreveta, tek po malo obasjava njegovo lice, ali mu se smešak jasno ocrtava na usnama.

JS: Ajde nemojte da se folirate nego se okrenite ka meni. Imam nešto sa vama da porazgovaram.

Niko se ne pomera. Samo su dublje gurnuli noseve u debele perjane jastuke.

JS: Čini mi se da u ovoj sobi nema nikoga osim nas trojice. Prema tome dižite se. Ti Galileo i ti Johane. Osim ako vi niste Galileo Galilej i Johan Kepler. A znam da jeste jer ja ne grešim. Odmah!

Ova dvojica se polako okreću, uspravljaju u krevetu i trude se da vide ko im se to obraća zapovedničkim tonom.

Galileo: Izvini, ali ja nemam pojma ko si ti. I ne ličiš mi na doktora. A ni ja obično ne grešim.

Johan: Ni meni nisi poznat.

JP: Naravno da vam nisam poznat. Dozvolite mi da se predstavim. Mada i nemate neki drugi izbor. Ja sam Džon Smit. Radim u NASA-i i dolazim iz Amerike. Poslali su me da vama dodelim vrlo važne zadatke.

Johan: Iz Amerike? Znao sam da su Španci nadobudni pevci koji vole da se kite tuđim perjem ali da će odmah da se proglase za Amerikance to nisam mogao ni da pretpostavim.

Galileo: Pevci su Francuzi. To su oni divljaci što jedu buđav sir. Ni sir nisu uspeli sami da naprave već su ukrali od nas Italijana. Nesposobnjakovići.

Johan: Jeste. U pravu si. Primitivci. I pazi molim te. Kaže da se zove Džon. Kad ste bre već stigli da promenite imena? Kao nije više Johan nego je sad Džon.

Galileo: Nego šta. I pazi on će nama da dodeljuje zadatke. Alo bre, da li ti znaš sa kime razgovaraš? Nego Smite, ajde izađi i zatvori vrata sa druge strane. Nemoj da nas uznemiravaš. Vidiš valjda da smo bolesni?

Ohrabreni i okuraženi Johan i Galileo se još više uspravljaju u svojim krevetima.

JS: Izuzetno ste mi simpatični te ću biti blag prema vama. Dobro me slušajte i nemojte da me prekidate jer ću se onda iznervirati a to nije dobro za vas. Uopšte. Vrlo dobro znam i ko ste i šta ste radili i baš zbog toga smo izabrali vas. Pažljivo me slušajte, reći ću ovo samo jednom. Moraće te u narednim godinama objavite naučne radove i to sledeće sadržine. Ti Kepleru ćeš objaviti rad na temu kretanja planeta oko Sunca i to po elipsoidnim putanjama. Uz to ćeš imati i tri zakona, koji će se posle nazvati po tebi, koji dodatno objašnjavaju te putanje. Ti Galilej, imaš zadatak da usavršiš teleskop i da ispituješ Jupiterove satelite, ali i da postaviš osnove zakona gravitacije, odnosno sile privlačenja između dva tela. Možeš i malo da doradiš ono što je pisao Kopernik. A ja sam siguran da te neće mrzeti. Ostaviću vam ove papire na stolu. Tu su detaljna uputstva.

Galileo: Ti si bre lud čovek. Pa svi znaju da je Nikola bio zavisnik od onih čudnih pečuraka.

JS: Za njega si u pravu. Sve znam jer sam i njega svojevremeno posetio. I on je radio za nas.

Johan: Ma pusti sad tu budalu. Kakve bre elipse i okretanje planeta oko Sunca? Da li si ti normalan? Pa svi znamo da Zemlja miruje a da su Sunce i Mesec i sve ostalo samo svetla na nebu. Odakle ti ideja za te stvari? Da i tebe Nikola nije navukao na pečurke?

JS: Prvo, koji je razlog i zašto nama trebaju te stvari neću vam reći jer ionako ne bi vi to razumeli. A drugo, ja nisam ovde da sa vama pregovaram. Posao je tu i mora da se uradi.

Johan: E pa ne može to tako. Upadneš nam ovde u sobu, nemamo pojma ni ko si ni šta si, pričaš nam da trebamo da uradimo neke gluposti koje će nam uništiti karijere i još ne smemo ništa da pitamo.

Galileo: A da ne spominjem da zbog eventualnog pisanja takvih stvari možemo i na lomači da završimo. Pa vidiš šta je bilo sa onim nesrećnim Đordanom prošle godine.

JS: Ako me ne poslušate proći ćete gore od njega. A ovo što sam vam rekao uradićete bez pogovora jer u protivnom ću ispričati sve što znam o vama a tek tada će vam karijere biti uništene. I ne samo karijere. Hoćeš Galilej da svima ispričam o događajima iz Pize u kojima si učestvovao? Ili šta si sve radio dok si bio na univerzitetu? U onoj podrumskoj prostoriji. Da ti napomenem da znam za kardinala del Montea? Ili hoćeš Johane da mi se jezik odveže o tvojim predavanjima u Gracu? Ili o tome kako se baviš astrologijom i kako naplaćuješ svoje usluge? Ili da ispričam odakle vam kuće na selu i ogromni vinski podrumi? To vam kao tata napravio... A da ne spominjem kako to da se desi da se baš vas dvojica nađete u ovoj bolnici. Znaju li lekari pravu istinu?

Slušajući Džonove reči Galileo i Johan su počeli da blede i da se sve više i više spuštaju u svojim krevetima dok nisu skroz upali u dušek. Bili su šokirani onim što su čuli. Džon je ustao sa stolice, prišao stočiću i na njega ostavio svežanj papira i krenuo prema vratima.

JS: Gospodo, bilo mi je zadovoljstvo sarađivati sa vama.

Izašao je i zatvorio vrata ostavivši dvojac zapanjen i bez reči. Posle nekog vremena Johan je prvi progovorio.

Johan: Ja ću od sutra lagano da krenem da radim. Nema nam druge…

Moskva, kancelarija u podrumu Kremlja, septembar 1958. godine

Polumračna kancelarija odmah pored lifta, dva sprata ispod zemlje. Na vratima nema nikakve oznake, niti imena ljudi koji tu sede, jer se radi o dobro čuvanoj tajni. Unutra 3 stola, par ormara i čiviluk. Kako je već kasno, tu je samo jedna osoba. Za stolom dijagonalno do vrata sedi Nikolaj Iljič Rostov, tridesetdvogodišnji major. U ovom odseku je već 7 godina, i to po preporuci svog nadređenog i posle mukotrpnih provera i testova. Iako plata i nije neka, ovo mesto mu donosi mnogo pogodnosti i mogućnosti da dođe do stvari koje su nedostupne običnom oficiru a kamoli nekom civilu. Na njegovom stolu je gomila papira i fascikla. Tu je i polupuna pepeljara kao i poluprazna flaša votke. I to je jedna od privilegija koju Nikolaj ima. Ovde niko ne dolazi nepozvan. Dok zamišljen čita najnoviji izveštaj iz Politbiroa a cigareta mu dogoreva među prstima, na njegovom stolu zazvonio je telefon.

Nikolaj: Halo. Major Nikolaj kraj aparata.

JS: Gde si bre Kolja brate rođeni! Džon je ovde. Iz Vašingtona.

Nikolaj: Pa gde si ti prijatelju?! Nismo se odavno čuli. Kako si? Kako familija?

JS: Nije loše pravo da ti kažem. Da znaš da se odavno nismo čuli. Postao sam otac po drugi put pre tri meseca. Rodila se mala Elizabet. A ti? Još uvek neženja?

Nikolaj: Čestitam. Znao sam ja da si ti ozbiljan čovek. Kod mene ništa. Još sam mlad da se skrasim. Ima vremena. Polako.

JS: E jesi vragolan. Nego, na žalost ne zovem te da ćaskamo. Moramo malo i da radimo.

Nikolaj: Ma znam. Evo čitam izveštaj iz Politbiroa. Vidim gde to vodi. Nikita je bio u poseti Dvajtu i sada nas dvojica moramo da sprovedemo to što su oni dogovorili. A naravno ništa nisu precizirali. Sve je sada na nama.

JS: Šta da ti pričam kad sve znaš? Verujem da i ti imaš istu agendu kao i ja. Nego hajde da na brzinu prođemo kroz nju pa da možeš da ideš. Ipak je kod tebe već kasno, a devojke neće da čekaju.

Nikolaj: Lako je tebi da se sprdaš kada tebe kući čeka večera na stolu. U pravu si. Hajde da odradimo ovo.

JS: Pravo da ti kažem, više mi je muka od njihovih planova da ubede ljude da je Zemlja okrugla. Pa dokle više? Nije bilo dovoljno sve što smo do sada izmislili nego sada moramo i da smišljamo te letove za svemir…

Nikolaj: Ajde ne kukaj. Nije nam prvi put da to radimo. Vidim da ste dobili sletanje na Mesec. Svaka čast.

JS: Jeste, to smo dobili, ali ste vi dobili da budete prvi u svemiru. Ajde, slušam kakav vam je plan.

Nikolaj: E pazi ovako. Početkom sledeće godine šaljemo jednu sondu. Ali ona će kao da promašiti Mesec. Da baš ne bude providno da smo uspeli iz prve. Posle, 1960. godine, šaljemo još jednu za koju ćemo reći da je sletela na Mesec. Taj program ćemo zvati Luna. Nemoj da se smeješ. Znaš da ovi naši nisu baš maštoviti…

JS: Ni ovi moji nisu ništa bolji. Nego da li ste izabrali nekoga koga ćete proglasiti za prvog čoveka u svemiru i kada to planirate da izvedete?

Nikolaj: E jesmo. Uzećemo jednog mladog pilota. Zove se Gagarin. Vrbovali smo ga još dok je bio u srednjoj školi tako da tu nema greške. Čovek je od poverenja. To smo mislili da izvedemo 61-ve ali negde na proleće. Da je lepo vreme i da možemo to lepo da snimamo negde u Sibiru a da se ne smrzavamo. Naravno do vas očekujemo potvrdu.

JS: To se podrazumeva. E onda ćemo mi da sačekamo do 1969-te sa kobajagi slanjem čoveka na Mesec. Da ne bude baš prebrzo. Do tada ćemo slati kao neke misije. Možda čak napravimo i da neka ne uspe, da ljudi ne provale. Čekam samo da nam odobre budžet.

Nikolaj: Ma da. Ne treba žuriti. Nego da li ste odlučili gde ćete snimati ta lansiranja i spuštanje na Mesec? Nije to baš mali posao…

JS: Ništa me ne pitaj. Moramo uskoro da krenemo sa pripremama. Imamo par lokacija u pustinjama gde to može da se uradi. Nismo još izabrali. A tek mi prestoji kasting za one koji će da izigravaju astronaute. Ma posla preko glave. I ti meni čestitaš što smo mi dobili spuštanje na Mesec. Video bih tebe…

Nikolaj: Da znaš. A kada planiraš da nas posetiš ovde? Obećao sam ti da te vodim na najbolji kavijar u Moskvi.

JS: Dolazim na leto. Spremi votku.

Nikolaj: Dogovoreno. Verujem da ne moram da te podsetim da mi ne dolaziš bez cigara i Koka Kole.

JS: Naravno. Pozdravljam te.

Sasvim legitimno pitanje je zašto sam uopšte pisao ove gluposti. E pa vidite, bio sam inspirisan teorijom po kojoj je Zemlja ravna ploča. Kao što sam već ranije napisao, to je bio potpuni šok za mene. Ti ljudi veruju da je Zemlja nepokretna, da je ravna i da nema svemira. Takođe kažu da Sunce i Mesec ne postoje, već da je to neka vrsta hologramske projekcije koja se okreće oko Zemlje. Po njima, nemoguće je uopšte otići u svemir a sletanje na Mesec i svi letovi su snimljeni u studiju.

Naravno, tu se nameću dva osnovna pitanja: zašto bi neko širio pogrešne glasine o obliku Zemlje i ko to uopšte radi. Objašnjenje je da je sve to napravljeno iz razloga da se ljudi drže u neznanju kako bi se njima lakše upravljalo. Meni je i dalje nejasno kako tim podatkom upravljaju ljudima ali odgovor nisam nikada dobio. Što se tiče ideologa ove zavere, tu se pojavljuju NASA i Amerikanci. Taj odgovor je apsolutno očekivan. Mada, moram priznati da ni sami zagovornici pločaste Zemlje ne umeju da objasne prisustvo svemirskih agencija iz Rusije, Kine, Indije i Evrope. Ili svi oni rade za NASA-u. Nije isključeno. Da rezimiram – smisleni odgovor na ova vrlo jednostavna pitanja ne postoji. Ali to nikako ne sprečava teoretičare da nastave sa svojim propovedima.

E, upravo iz tog razloga sam i pokušao (a vi procenite da li sam i uspeo) da prikažem sav besmisao tvrdnje da je NASA plasirala priču o obliku Zemlje i da baš upravo oni kriju pravu istinu. Čovek je pre više od dva i po milenijuma otkrio kakav je oblik planete na kojoj živi. U mom igrokazu nabrojani su samo neki od naučnika koji su se bavili tom temom. A osim njih ima još mnogo onih čiji je doprinos isti, ako ne i veći. I na ovoj temi se lepo vidi taj vremenski sled i uticaj rada naučnika u jednom periodu na one koji dolaze posle njih. E sad, možda je moj igrokaz tačan i možda se NASA-in uticaj pruža milenijumima unazad. Nije isključeno.

Trenutno je vrlo aktuelno spuštanje još jednog rovera na Mars. Ta vest je poprilično bila propraćena i u našim medijima, najviše zbog toga što se rover spustio na mesto nazvano po jednom gradiću u Bosni i Hercegovini. To je bila i odlična prilika da se domaći teoretičari još jednom pokažu u komentarisanju stvari koje nisu bliske ni njima ni logici. Opet se pišu komentari kako je sve to snimljeno na nekom ostrvu u Kanadi, kako su sve slike napravljene u fotošopu, i kako je nemoguće uopšte doći do Marsa. U ovom trenutku se u orbiti Marsa nalaze 6 veštačkih satelita, od kojih su dva Ruska. Kako naučnici navode, jedan od tih satelita je služio i za komunikaciju prilikom spustanja poslednjeg rovera. A, inače misije slanja letelica prema Marsu zapošete su početkom 70-tih godina, i to, nećete verovati, i od strane SSSR-a i Amerike. Ili su sve te misije stvarne, ili nisam pogrešio kada sam pisao o Kolji i Džonu. Svi ovi podaci su vrlo dostupni, i do njih se može doći za par sekundi, ali se niko od teoretičara neće potruditi da ih proveri. Ipak im su im njihove zavere bližu srcu ma koliko glupe bile.

Moram da se osvrnem na jednu nelogičnost koja je zajednička skoro svim teorijama. Odnosi se na broj ljudi koji je uključen u zaveru, odnosno u sakrivanje istine. Bez obzira da li se radi o ravnoj zemlji, misijama u svemiru ili virusu korona, u taj zaverenički poduhvat su uključeni na desetine ili čak stotine hiljada ljudi. Kada teoriju lepo razložite i sagledate sve aspekte lako se dolazi do ove procene. Pogledajte koliko je, do sada, bilo letova i misija u svemiru, i razmislite koliko je ukupno ljudi bilo uključeno u te projekte: od astronauta, preko inženjera pa sve do čistačica. Sada samo razmislite koliko je realno da tako nešto bude izvedeno u praksi. Ali razmislite svojom glavom a ne glavom nekog YouTube „stručnjaka“.

Kao pojedinci uvek imamo dva izbora: da uključimo mozak ili da dopustimo da neko razmišlja umesto nas. Odluka je samo naša. Osim razmišljanja važno je i obrazovanje. Ako ste već propustili određene časove u osnovnoj školi, ne treba da vas je sramota da sada uzmete te knjige u ruke i sa razumevanjem ih pročitate. Ako vam nešto nije jasno slobodno pitajte. To nije sramota, već je sramota je da, kao papagaj, ponavljate nečije idiotizme i gluposti.