Patri(J)otizam

 Možda i najotrcaniji izraz na ovim prostorima. Reč koja je za mene izgubila standardno značenje i ne predstavlja ništa.

Veliki rečnik stranih reči i izraza (Klajn i Šipka) daje sledeću definiciju patriotizma: ljubav prema otadžbini, prema svom narodu, rodoljublje. Postavlja se pitanje kako definisati, odnosno kako odrediti i kvantifikovati ljubav. Ko je taj ko može da odredi i propiše način na koji ću ja, ili bilo ko, nešto voleti? Malo je klizav taj teren.

Da li je patriota onaj ko svojim zaposlenima daje minimalac preko računa a ostatak plate na ruke i time direktno zakida budžet svoje voljene otadžbine? Da li je patriota onaj koji baca smeće kroz prozor automobila ili gde god mu je zgodno? Ili je za patriotizam sasvim dovoljno da se objavi pesma Beogradskog sindikata na Fejsu, ili neka adekvatna slika na Instagramu (najbolje nekog manastira) ili napiše par gluposti na Twitter-u, ili otpeva nešto na stadionu. Možda je to sasvim dovoljno za pravog rodoljuba. Da li je dovoljno u kafanama i društvenim mrežama pljuvati i psovati EU i Amerikance, a veličati bratsku Rusiju i sve slovenskog cara Putina, pri tome Zipp upaljačem paliti Marlboro, dok ispod stola izuvaš Nike patiku i čitaš poruku koja je stigla na Iphone (ali poruka je na ćirilici)? Priznajem da mi taj kafansko-tviteraški patriotizam nikada nije bio jasan te apsolutno odbijam da učestvujem u tome i pokušam da razumem.

Za mene je ljubav dvosmerna ulica, odnosno odnos u kome su obe strane zadovoljne i zadovoljene. Odnos u kome je samo jedna strana obožavana a duga apsolutno zanemarena se ne može nazvati ljubav, već je u pitanju određena vrsta patološkog odnosa. Ako sam ja ovoj državi dao sve ono što je od mene traženo, ako redovno izmirujem sve svoje obaveze, plaćam poreze i doprinose, ne zagađujem okolinu, svoju decu odgajam ovde, ako sam sve ono što imam stekao na pošten način ne potkradajući, da li je to onda ljubav prema državi? Da li onda ja imam pravo da tražim i nešto zauzvrat od te države? Da li imam pravo na zaštitu i pomoć? Mislim da nema potrebe da pišem o tome kako se država odnosi prema pojedincu, tj. građaninu. Nema svrhe.

Sada bi neko verovatno citirao sledeću izjavu: ne pitaj šta država može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za državu. Osim što je sama rečenica potpuna glupost i čista propaganda, moram da podsetim dotičnog patriotu da se ta rečenica pripisuje Džonu Kenediju, a on je Amerikanac (još samo istražite kada je ova izjada data i šta je posle usledilo). Mada se to možda lepo slaže sa Marlborom.

Kada sam već kod izjava i citata, iskoristiću priliku da pomenem stihove antičkog pesnika Kvinta Horacija Flaka: Slatko je i slavno za domovinu mreti (Dulce et decorum est pro patria mori). Pre nego što neko padne u patriotski zanos bilo bi interesantno da prouči ko je bio Horacije i za koga je pisao nadahnute stihove. Nije sve tako kako se čini na prvi pogled. Mada se mora priznati da su stihovi vrlo zgodni za više namensko korišćenje i da je pesnik bio pravi majstor.

Često čujem i pročitam da “patriote” one za koje smatraju da to nisu nazivaju “drugosrbijanci”. Moram da priznam da uopšte ne razumem dotični izraz. U stvari, da budem iskren, ne razumem ni izraz Srbijanac, ali to je već neka druga priča. Dakle, šta tačno drugosrbijanac znači? Da li postoji, služeći se bazičnom logikom, i neko ko je prvosrbijanac, i kako se to tačno određuje? Da li postoje pravila, uslovi ili kriterijumi za pripadnost jednoj do ove dve grupa? S’ obzirom na moje stavove iznete na ovom mestu, ali i inače, ne bih se začudio da me neko od dežurnih kafanskih rodoljuba svrsta u grupu trećesrbijanaca. I, verujte mi, ne bih se uopšte bunio.

Možda bi bilo bolje kada bi svi prestali da pričaju o ljubavi a počeli da govore o poštovanju. Nije potrebno osećati ljubav prema državi već imati poštovanje a za uzvrat zahtevati isto. I to baš zahtevati a ne očekivati. Ako ja kao pojedinac pokazujem poštovanje prema državi izvršavajući sve obaveze koje kao državljanin imam, onda sa punim pravom zahtevam i da država mene poštuje. E to je za mene definicija patriotizma. Sve drugo je čista patetika.

Pre par dana sam pročitao vest kako je po nekoj anketi velika većina građana Srbije za vraćanje redovnog služenja vojnog roka. U komentarima je cunami „patriotskih“ izjava i utrkivanje ko će izneti više hvalospeva kako i koliko je to važno za omladinu i odrastanje i kako te vojska oblikuje u pravog čoveka i rodoljuba. Vojska Srbije je pre par godina ukinula obavezno služenje vojnog roka ali je ostavila mogućnost za dobrovoljno služenje. Ko želi ima načina da „oduži dug otadžbini“. Koliko pravih rodoljuba i patriota znate koji su se sami prijavili za dobrovoljno služenje ili su svoju decu poslali u vojsku? Gde su? Možda nemaju vremena zbog neodložnih obaveza na društvenim mrežama. Što bi prost narod rekao: lako je tuđim k… gloginje mlatiti. I to je negde najbolje objašnjenje date situacije.

Kada sam već kod patriotizma red bi bio i da kažem šta je za mene otadžbina. Neću se praviti pametan, već su samo ponoviti nešto što sam nedavno pročitao a što je verovatno i najbolja moguća definicija: otadžbina je tamo gde su nam deca. A gde su danas naša deca? Imam kući dva tinejdžera koji već ozbiljno razmišljaju o nastavku školovanja van Srbije. I ne samo da maštaju već preduzimaju i prve korake ka tom cilju. I nisu usamljeni slučaj u svojoj generaciji. To su deca koja su imala, koliko toliko, prilike da vide kako svet funkcioniše s one strane granice, a da to nije Halkidiki, Paralija ili neki hotel u Antaliji. I verujte mi, vrlo brzo shvate i uoče razliku, i to ne samo razliku u funkcionisanju sistema, već i razliku u ponašanju ljudi. Ne morate ništa da im pričate, da ih nagovarate ili utičete na njih. Samo ih pustite i sami će sve shvatiti. A šta mi ovde imamo da im ponudimo? Na koji način da ih zadržimo u sredini koju nismo bili u stanju da sredimo? Ni mi, ni naši roditelji, ni njihovi roditelji. Šta da im ponudimo osim mitova i grobova predaka? A to je tako otrcano. Trebali bi pogledi da nam budu uprti u budućnost, a mi se stalno okrećemo unazad. I zato glasam za decu a ne za grobove predaka, jer ako nam budućnost ode možemo samo da legnemo pored njih.