Čiji smo?

Ukratko, što sam stariji sve manje verujem u istinsko postojanje nacija. Da bih objasnio moje stanovište u vezi ove teme, moram da se vratim u daleku prošlost. U zavisnosti od gledišta možda i ne tako davnu.

Postoje dve teorije/varijante/gledišta na to kako je nastao ljudski rod. Jedna je kreacionistička koja je stanovišta da je sav živi svet, a samim tim i ljudski rod, stvorio Bog. Druga je darvinistička, koja tvrdi da je ljudski rod nastao u procesu evolucije. Nije mi namera da ovde pišem o samim teorijama i debatujem oko toga.

Sama definicija nacije (Veliki rečnik stranih reči i izraza, Klajn i Šipka) ima sledeći oblik: narod, narodna zajednica nastala na osnovu zajedničkog porekla, jezika, istorije i kulture. U nekim drugim tumačenjima spominje se i religija kao odrednica (npr. u Rečniku srpskog jezika Vujanić i drugi): narodna zajednica nastala na nekom (obično državnom) području, najčešće na osnovu jezičke i etničke srodnosti, kulturne, civilizacijske, političke, ekonomske, često i religiozne povezanosti i zajedničkih interesa.

Ove definicije pokazuju koliko je teško dati precizno objašnjenje ovog pojma. Međutim, hteo bih da se osvrnem na jednu drugu dimenziju. Po svim postojećim definicijama, naciju određuju sledeće karakteristike: jezik, vera i kultura. Moje stanovište je da su ove karakteristike, a samim tim i nacija kao takva, u stvari naučene a ne stečene. Da li za nekoga kome srpski jezik nije maternji možete da kažete da je Srbin, ili da li svako ko govori srpskim jezikom spada u srpsku naciju? Ista stvar je i sa verom. Da li neko može da bude Srbin a da pripada nekoj drugoj veri a ne pravoslavnoj ili je možda atesta? O kulturi nema potrebe ni polemisati. Vidite i sami koliko su karakteristike, za koje kažu da određuju naciju, na klimavim nogama.

Dakle, sve karakteristike kojima se determiniše neka nacija su naučene a ne stečene. Mi učimo da budemo Srbi, Mađari, Finci ili šta god već. Mi učimo jezik kojim ćemo pričati, učimo o veri i običajima. To nije stečena stvar koju dobijamo rođenjem i na koju nemamo nikakvog uticaja.

Sada da se vratim na početak, odnosno nastanak ljudskog roda i kroz tu prizmu sagledam pitanje nacije.

Ako je ljudski rod nastao od strane Boga, to onda znači da svi mi imamo iste pretke. Znači da svi potičemo od Adama i Eve, odnosno od Noja i njegove žene. Ako svi ljudi na ovom svetu imaju isti koren i istog stvoritelja, kako onda možemo govoriti o različitim nacijama? Ako svi imamo istog pretka onda smo svi braća i nema potrebe za veštačkim podelama. Zar ne?

Ukoliko ljudski rod nije stvoren na taj način, već je plod evolucije, onda stvari stoje malo drugačije ali suštinski isto. Prema onome što savremena nauka zna u ovom trenutku, moderan čovek se prvo pojavio u istočnoj Africi, i odatle proširio po čitavoj zemaljskoj kugli. Iako to tako često ne izgleda, nisu Srbi nastali od jedne vrste primata, Portugalci od druge, a Meksikanci od treće. I ovde imamo iste pretke. Od trenutka kada je taj prvi čovek krenuo pa do današnjeg dana ne prestaju migracije i mešanje stanovništva. Uzmite samo na primer doseljavanje Slovena na ove prostore (a nisu došli u vakuum) pa onda sve ratove i prolaske raznoraznih vojski, pa odseljavanje ovdašnjeg stanovništva i doseljavanja. Tu se radi o jednom više milenijskom ljdskom mikseru. Samo pogledajte odakle su bile žene srpskih vladara od srednjeg veka do Aleksandra Karađorđevića. I kako onda u tom slučaju govoriti o postojanju a kamoli „čistoći“ nacije?  Uvek ostaje samo ono što je naučeno, a nikako stečeno.

Naišao sam na interesantnu priču koja povezuje Savu Vladisavljevića, srpskog političara i savetnika ruskog cara, i Puškina, jednog od najvećih ruskih pesnika. Navodno, jednom prilikom dok je bio u poseti Carigradu, Sava je otkupio dečaka roba pod imenom Hanibal (rođenog u Africi) i poslao ga kao poklon Petru Velikom. Taj dečak je u stvari Puškinov pradeda po majci. Ali bez obzira na poreklo, Puškin je naučen da bude isključivo Rus. Ne znam da li je priča istinita u ovom slučaju, ali je apsolutna realna i lepo ilustruje mešanja među ljudima koja su trajala od pamtiveka.

Dakle, ima li smisla prebrojavati krvna zrnca i insistirati na naciji kao pitanju od životne važnosti? Naravno da nema. Suviše je kratko naše prisustvo na ovoj planeti da bi traćili vreme na gluposti. Bolje bi nam bilo da svoju snagu preusmerimo na bolji suživot.

Naučili smo da budemo Srbi, Hrvati ili Italijani, naučili smo da pravimo veštačke razlike kako bi smo se samo delili i iscrtavali granice. Možda je krajnje vreme da počnemo da učimo da budemo ljudi.