Reč po reč

( * na izlasku iz Paraćina prema Pojatu, na banderi sa desne strane puta stajao je oglas: najbolja plek muzika kod Ljubiše, ovde) Atina 4. vek p.n.e., jutro Sedi Aristotel u svojoj školi, za stolom, zamišljen i gleda u račune. Bliži se kraj meseca i mora da isplati i radnike i nastavnike i dobavljače. Sva sreća da struja još nije izmišljena jer bi tačno bankrotirao. Kada je otvarao svoju školu, pre mnogo godina, bio je to dobar posao. Još kada iza tebe stoji vladarska porodica koja je čak i svog sina poslala tu na školovanje onda nema problema. Milina. Ali sada posao polako posustaje, nema više ni Sokrata ni Platona, računi sve veći a učenika sve manje. Muka je to. Sedi on tako zamišljen i očajan, kada odjednom nad njim se nadvi senka misterioznog čoveka. Mlađi čovek, visok i naočit, rekao bi pravi Sokratov tip. Sede on naspram Aristotela. Aristotel : Ko si sad pa ti? Vidiš valjda da sam u poslu?! JS : Zdravo Aristotele. Izvini što te uznemiravam ali morao sam da dođem. Ja sam Džon Smi...

Ono što je nekada bila najezda skakavaca danas predstavljaju migranti. Vrlo zgodna “patriJotska” tema na kojoj se lako pokazuje veličina nečijeg srBstva i nacionalni heroizam. Tema koja je idealna za kafanska baljezganja i koja se savršeno uklapa u sveopštu teoriju zavere, a naravno, sa ciljem da se pokori i uništi narod najstariji na svetu. Ako bih mogao da sumiram kvazi patriotske teorije, onda je situacija sledeća: mrski nam zapad, uz idejne tvorce Rotšilde, Rokfelere i Soroše, a u želji da uništi narod najstariji i pravoslavni (ovo je obavezno), namerno urušava države na Bliskom istoku i severu Afrike, i onda organizovano šalje migrante, isključivo vojno sposobne, kako bi naselili Srbiju i time nas totalno upropastili jer im smeta jaka Srbija. Nadam se da nisam ništa izostavio, a sigurno jesam. (Sada vidim da sam izostavio masone i iluminate, ali ko će se svega setiti…) I kako vam izgleda ova rečenica kada je pročitate sa razumevanjem? Ima li smisla i logike? Naravno da ima ukoliko...

Ukratko, što sam stariji sve manje verujem u istinsko postojanje nacija. Da bih objasnio moje stanovište u vezi ove teme, moram da se vratim u daleku prošlost. U zavisnosti od gledišta možda i ne tako davnu. Postoje dve teorije/varijante/gledišta na to kako je nastao ljudski rod. Jedna je kreacionistička koja je stanovišta da je sav živi svet, a samim tim i ljudski rod, stvorio Bog. Druga je darvinistička, koja tvrdi da je ljudski rod nastao u procesu evolucije. Nije mi namera da ovde pišem o samim teorijama i debatujem oko toga. Sama definicija nacije ( Veliki rečnik stranih reči i izraza , Klajn i Šipka) ima sledeći oblik: narod, narodna zajednica nastala na osnovu zajedničkog porekla, jezika, istorije i kulture . U nekim drugim tumačenjima spominje se i religija kao odrednica (npr. u Rečniku srpskog jezika Vujanić i drugi ): narodna zajednica nastala na nekom (obično državnom) području, najčešće na osnovu jezičke i etničke srodnosti, kulturne, civilizacijske, političke, ekonomske, č...

  Možda i najotrcaniji izraz na ovim prostorima. Reč koja je za mene izgubila standardno značenje i ne predstavlja ništa. Veliki rečnik stranih reči i izraza (Klajn i Šipka) daje sledeću definiciju patriotizma: ljubav prema otadžbini, prema svom narodu, rodoljublje. Postavlja se pitanje kako definisati, odnosno kako odrediti i kvantifikovati ljubav. Ko je taj ko može da odredi i propiše način na koji ću ja, ili bilo ko, nešto voleti? Malo je klizav taj teren. Da li je patriota onaj ko svojim zaposlenima daje minimalac preko računa a ostatak plate na ruke i time direktno zakida budžet svoje voljene otadžbine? Da li je patriota onaj koji baca smeće kroz prozor automobila ili gde god mu je zgodno? Ili je za patriotizam sasvim dovoljno da se objavi pesma Beogradskog sindikata na Fejsu, ili neka adekvatna slika na Instagramu (najbolje nekog manastira) ili napiše par gluposti na Twitter-u, ili otpeva nešto na stadionu. Možda je to sasvim dovoljno za pravog rodoljuba. Da li je dovoljno u ...