Istorijat – kako je sve počelo u mom slučaju

Prvi susret sa politikom imao sam sa nepunih 14 godina. U stvari, počeo sam da pratim od uvođenja višestranačkog sistema, ali je sigurno prekretnica bio 9. mart, odnosno događaji koji su mu prethodili i koji su zatim usledili. Tada nisam znao da objasnim, što je i sasvim normalno za nekoga tih godina, svoje nezadovoljstvo sa postojećim režimom, ali izgleda da sam bio u pravu. Koristan je taj mladalački bunt.

Za razliku od „normalnih“ tinejdžera, ili bolje rečeno od tinejdžera u normalnim vremenima, ja svoj džeparac nisam trošio na časopise o automobilima, kompjuterima ili lagano erotsko štivo, već sam kupovao „Vreme“ i „Borbu“, slušao radio B92. Gutao sam sve o višestranačkom sistemu, o Skupštini, izborima, Vladi,… Učio sam koje su stranke prisutne na sceni, trudio se naivno da spoznam razlike među njima. Nezgodno je to vreme bilo za sve građane a kamoli za pomalo naivno dete koje je tek zagazilo u tinejdžerski period. Bombardovali su nas sa svih strana sa informacijama a najviše sa novim terminima: patriotizam, nacija, nacionalna pripadnost, granice, vekovna ognjišta, … I kao pravili smo se da razumemo.

U tom mom upoznavanju novonastalih okolnosti stigao je i 9. mart. Hteo sam da idem ali mi majka nije dala. Sasvim normalno i očekivano. I prođe kako prođe. Teško je iz današnje internet perspektive razumeti kako smo tada dolazili do informacija i koliko je bilo važno imati radio aparat sa dobrim prijemom signala. I nema vraćanja. Sutradan nekako doznam da se studenti okupljaju kod Terazijske česme. Obučem se, kažem majci: Odo ja na miting, i izađem. Zašto tada nisam dobio jednu vaspitno-popravnu ni dan danas mi nije jasno. Možda bih odustao na vreme. I tako, sednem na 95-cu i pravo na Zeleni venac. Popnem se uz Prizrensku i po prvi put se sretnem sa tim ambijentom. Oko česme gomila ljudi, svi mladi, oseća se pozitivna atmosfera. Oseća se optimizam. Pojma nemam koliko sam dugo ostao niti ko je, i o čemu, govorio. Nije bilo ni važno. Važna je atmosfera i taj duh. Teško je to rečima opisati, već treba doživeti. I čovek se na to lako navikne. Prosto ti uđe pod kožu.

I prođe i to.

Doduše došlo je do nekih promena. Ali na lošije. Počeo je rat, i odbrana „vekovnih srpskih ognjišta“. Da ne dužim o tome ali rezultat je poznat: ognjišta ne odbraniše a pojedinci na svim stranama su lepo profitirali. Mada reći to tada, ali i sada, je i dalje jeres. Nikada nisam razumeo zašto je problem reći istinu. Kada se na kraju podvuče crta lepo se vide rezultati. No dobro.

I dok je trajao rat rastao je u meni animozitet prema vladajućoj stranci i satelitima, pre svega radikalima. Valjda si besan na nekoga ko ti ukrade detinjstvo i ko te natera da umesto o tome gde ćeš izaći za vikend ti razmišljaš u koju će prodavnicu stići mleko i u koji red da stanem. I to sa punim pravom besan. Mrzeo sam Slobodana Miloševića i sve oko njega. Nisam promenio mišljenje ni posle svih ovih godina. Niti bih ikada promenio. Taj čovek je osakatio moju mladost i uništio godine koje bi trebalo da budu najlepše i najbezbrižnije. I to zbog čega? Šta je rezultat njegove vladavine, ako izuzmemo vlastito bogaćenje? E, i kada danas čujem kako neko komentariše da nije Sloba kriv i kako je on bio dobar ali su ga mangupi prevarili, odmah osetim potrebu da sednem na wc šolju. Da se tako pristojno izrazim.

Ta naknadna ljubav prema onome ko te tlači i ponižava je tema za psihologe i psihijatre. Ja to ne znam da objasnim. Zašto ovde ljudi baš toliko vole da im neko penetrira u mozak nikada mi neće biti jasno.

I u ratno doba sam pratio politiku. Koliko sam i kako mogao. U pauzama čekanja u redovima, ili čekanjima na prevoz da bih došao do škole. Ono malo džeparca što je bilo trošio sam na novine, pa i na „Srpsku reč“.

Negde u to vreme počeo sam da simpatišem SPO. Teško je reći koji je razlog. Verovatno me je privukao moj urođeni bunt. Mada, moram da priznam, trudio sam se da upoznam i programe političkih stranaka. Sigurno me je privukao i put ka Evropi, uređenje države i društva, monarhija. I dan danas imam iste poglede na to kako bi jedna država trebala biti uređena u 21 veku. Dobro, i Vuk je sa svojim govorancijama imao uticaja, jer je to bilo nešto novo i neviđeno do taba. Mada nikada nisam razumeo značaj lidera, ali nešto više o tome malo kasnije.

Prođe tako prva polovina devedesetih u nekoj izmaglici i polu snu. Rat se zvanično završio, Sloba je zvanično proglasio pobedu (ni prva ni poslednja), a ja sam krenuo na fakultet. I dalje sam čitao „Vreme“, pojavila se „Naša borba“, pa posle i „Demokratija“. Slušao sam radio Index.

A onda je došao i dan kada sam stekao pravo na glasanje. Doduše, to pravo sam stekao 1995 ali da uzmem olovku u ruke morao sam da čekam do 1996 i da glasam na lokalnim i saveznim izborima. I odmah problemi.

Naravno na mojim prvim izborima glasao sam za koaliciju “Zajedno”. Sloba i njegovi su još jednom pokazali svoje pravo lice i urođenu sposobnost za besomučnu krađu. Nije im bilo dosta što su pokrali sve po državi već su, vrlo očigledno, i izbore počeli da kradu. Kreću protesti, stranački i studentski, i počinjem i ja da idem. Ona vatra koja je u meni zapaljena 1991 se sada samo rasplamsala. Imao sam utisak da su se ljudi probudili posle ratne hibernacije. Nekako im se osmeh vratio na lice i optimizam. Verovali su da se stvari mogu promeniti. I nije nam bilo teško da svaki dan šetamo. Nije nam bilo teško jer nas je nosila zajednička energija. U koloni su svi jednaki, i svi su verovali da zajedno možemo do promena. Nije nam bilo teško ni da Novu godinu proslavimo na ulici. Doduše, do nekih promena je i došlo. Lopovu je trebalo 88 dana da prizna da je krao. Promenjena je lokalna vlast u mnogim gradovima u Srbiji.

Mladoj osobi, na početku života i bez značajnog životnog i radnog iskustva, potrebne su samo ideje, velike reči i dobra priča. Zbog mladosti i želje za nečim novim nema preteranog, ponekad ni imalo, udubljivanja u detalje, analizu izrečenog ili upoređivanja sa nečim poznatim. Osoba u 20-tim se rukovodi instinktom, osećanjima, srcem. I to je u redu. To je apsolutno u redu. Taj bunt srednjoškolaca i studenata nije poželjan već je nasušno potreban. Nije pravo tih generacija da se bune, to je njihova obaveza. I nije toliko bitan razlog pobune, već njihova želja da se izbore za nešto što smatraju važnim u tom trenutku. Obaveza njihovih roditelja, i generalno starijih generacija, je da ih podrže i savetuju. Nikako da ih sputavaju. Stariji su u obavezi da mladima ukažu na eventualne greške i posledice, ali na način koji će im pomoći u donošenju odluka. Problem sa mojom generacijom u toku 90-tih je upravo to što smo mi imali urođeni bunt ali nismo imali nikoga da nam ukaže da očigledne greške. Nismo imali „role model“. Naši roditelji, potekli iz jednog totalnog drugačijeg, i vreme je pokazalo pogrešnog sistema, nisu mogli da se snađu u novonastalim okolnostima. Bili su podjednako zbunjeni kao i njihova deca. Kada na to dodamo i nepostojanje sistema u državi (ako država bez sistema i može da se nazove državom), ratno kruženje, totalnu bedu i nesigurnost, nije ni čudo što sam bio sluđen. Ipak, i u takvim okolnostima pokušavao sam da pronađem neku pravilnost, neku šemu, neko pravilo kako bi sve to trebalo da izgleda.

Međutim posle toga dolazi do mog prvog većeg razočarenja u politiku i polako počinjem da shvatam kako stvari funkcionišu. Posle pobede na lokalnim izborima, 1997 godine, održani su republički izbori. Koalicija Zajedno se cepa, neki bojkotuju izbore, drugi izlaze. I naravno vladajuća stranka taj poklon koristi. Nikada nećemo saznati šta bi bilo da je kreten izgubio te ’97-me.

Pošto je prilika propuštena, dolazi do bombardovanja. Ali i to je prošlo. Posle 88 dana, koliko je i Slobi trebalo da prizna poraz na izborima…

Izbori 2000-te ponovo bude nadu u bolje sutra. Izlaznost je bila jako velika, kao i na prvim višestranačkim izborima, i opozicija odnosi pobedu. Naravno, diktator ne može da prizna poraz i ponavlja se 1996-ta. Na sreću ovaj put sve traje znatno kraće i već 5-tog oktobra dolazi do velikih demonstracija i nemira, kao i do priznanja rezultata izbora.

Ali…

Da skratim priču, vrlo brzo se pokazalo da se ništa suštinski nije promenilo. Nije bilo promene sistema, nije bilo lustracije i svi iz prethodnog režima su se samo malo primirili i kasnije nastavili po starom. E tu sam doživeo veliko razočarenje ali i konačno shvatio kako stvari funkcionišu. Vrlo brzo, od 2002 ili 2003, prestajem da glasam. Odnosno, i dalje sam izlazio na izbore ali sam poništavao listić. Na glasačko mesto dolazio sam opremljen olovkama u različitim bojama, markerima, bojicama. Onda sednem iza paravana i, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja, crtam, pišem stihove, poruke manje ili više pristojne, … To je bio i ostao moj način da pokažem šta mislim o strankama i ljudima koji se nalaze na listiću.

Kako bih se razlikovao do onih koje kritikujem, red bi bio i da objasnim zašto i kako je došlo do totalnog razočarenja, a to ću pokušati da uradim kroz pregled nečega što sam nazvao „mitovi i zablude“.