Reč po reč

Verovatno od trenutka kada je čovek shvatio da se oko zvezda, koje vidi na nebu, vrte planete slične onoj na kojoj i on živi, počeo je da se pita da li i njega neko odande posmatra. Pitanje da li postoji i neki drugi život od tada ne prestaje da nas muči. Mada, možda je u stvari samo pitanje nedovoljno precizno. Verujem da bi pravo pitanje trebalo da glasi: da li postoji život drugačiji od ovog koji mi poznajemo u ovom trenutku? I tu je odgovor za mene vrlo jasan i glasi DA. Kao i u jednom prethodnom tekstu, prvo ću se vratiti na početak, odnosno na dve različite teorije o nastanku života na planeti Zemlji. Jedna je kreacionistička a druga je teorija po kojoj je došlo do kombinacije različitih faktora koji su doveli do rađanja života. Razlika je samo u začetku života, jer sama teorija evolucije je priznata od strane Vatikana još 2008. godine, pa kasnije i 2014. godine. Da nismo ni mi baš uvek mimo sveta, pokazala je izjava koju je 2014. godine dao otac Nenad Jovanović u kojoj navodi da...

Kada samo počeo da pišem ove tekstove imao sam nameru da obradim neke univerzalne teme a ne da budem inspirisan dnevnim novostima i vestima. Međutim, vest sa početka meseca me je navela da ponovo napišem par redova o moralu naroda na ovom prostoru. Radi se o tome da je jedan Mlađan posle 40 godina pronašao jednu Marinu. Oni su rođeni brat i sestra a sve ove godine to nisu znali. Nisu znali jer su njega posle rođenja ukrali. Da, neko ga je odmah po rođenju ukrao i prodao. Nažalost, Marina i Mlađan nisu usamljeni slučaj. Daleko do toga. Teško da se može uopšte pretpostaviti koliko je dece ukradeno u poslednjih 50 godina. Možda i duže. Mi ni ne znamo koliko je mališana, na najdvratniji mogući način, otrgnuto od svojih majki i prodato kao džak brašna. Ne znamo ni koliko, a kamoli ko je to radio. I nisu u pravu „novinari“ koji sada pišu da je rešen prvi slučaj otmica bebe. Ništa nije rešeno. Brat i sestra su se pronašli, i to je jedino tačno, a slučaj može biti rešen jedino onda kada se pro...

Negde početkom 2007. godine vraćao sam se iz Bukurešta za Beograd. Avionom. Tada sam radio u glavnom gradu Rumunije i svake 2 ili 3 nedelje sam dolazio kući. Nije bilo direktnog leta pa sam najčešće išao preko Beča. Tako je bilo i tog petka. Spakovao sam nešto stvari u torbu i pravac na aerodrom Henri Koanda. Sam dolazak, čekiranje i ukrcavanje prošli su bez problema. Međutim na samo poletanje smo dosta dugo čekali. Ništa neuobičajeno ali mene je polako počela da hvata nervoza jer je malo vremena između dva leta. Poleteli smo, sa ne malim zakašnjenjem, ali sam i dalje računao da ću imati dovoljno vremena. Računao sam i na to da postoji mogućnost da i drugi avion neće na vreme poleteti. Kada smo sleteli, trčao sam do šaltera gde je bilo čekiranje za beogradski let, ali bilo je prekasno. Avion je već otišao. Otišao sam do šaltera za informacije da se raspitam šta mogu da radim. Vrlo ljubazna zemaljska stjuardesa mi je objasnila da tog dana nema više letova za Beograd već jedino sutra uju...