Reč po reč

Sedim za svečanom trpezom. Na astalu mnogobrojne đakonije: žuti se proja, u plehu pečeni krompir sa slaninom, u ćasama ajvaj i pinđur, prebranac se puši iz zemljane činije, pihtije posute alevom paprikom, vruća gibanica, sarme i tek ispečeni ćevapi i kobasice. Za salatu domaćin je izneo pečene paprike sa belim lukom i paradajz. Za piće, naravno, domaća rakija i to kajsija. Na plakaru su monografije Tesle, Pupina i Milankovića, naučnika na koje smo najviše ponosni. Posle večere posluženi smo kafom i čokoladnom tortom. Manje više reklo bi se da je u pitanju tradicionalna srpska gozba. Da li je to baš tako? Hajde da pogledamo stavku po stavku. Krompir – poreklom iz Amerike. Kukuruz – poreklom iz Amerike. Paprika – poreklom iz Amerike. Paradajz – poreklom iz Amerike. Pasulj – poreklom iz Amerike. Pihtije – jelo koje poznaje najmanje pola Evrope. Čak i u Litvaniji prave ih na indentičan način. Sarma – poreklom iz Kine a do ovih prostora stigla preko Osmanlija. Ćevapi – poreklo reči je iz tu...

Po indijskoj mitologiji svet je u znaku triju bogova (Brama, Šivu i Višna), Posejdon i Neptun poseduju trozubac, Kerber je imao tri glave, Isus je vaskrsao tri dana posle smrti. Nama poznati svet ima tri prostorne dimenzije a ako ti nešto baš i ne ide, nije loše tri puta kucnuti u drvo. U hrišćanskom svetu postoji i verovanje u Sveto trojstvo. Međutim, stanovnici Srbije ne bi bili ono što jesu, ne bi bili narod najstariji, da nisu to verovanje malo nadogradili i prilagodili. Naime, u Srbiji, a naročito u partiJotskom delu stanovništva, izuzetno je popularno jedno lokalno sveto trojstvo: Kosovo, migranti i pederi. Kao što u matematici tri nekolinearne tačke definišu ravan, tako i u Srbiji ove tri teme definišu pravog partiJotu i rodoljuba. I tu nema greške. Biću slobodan te ću napraviti još jedno poređenje sa matematikom: ono što u geometriji predstavljaju tačka, prava i ravan, to u kafansko tviteraškom patriotizmu predstavljaju Kosovo, migranti i pederi. Jer, naravno, oko ovih stvari n...

  Čika: Koju vakcinu danas dajete? Teta na šalteru: Fajzer. Čika: U, dobro je. Neću onu Astra Zeneku. Mogu da primim sada? Teta: Ali u kartonu vidim da ste vi već primili prvu dozu Astre. Čika: Jesam. I ne odgovara mi. Nije to dobro. Nisam zadovoljan. Teta: Pa ne može tako. Koju ste primili prvu morate da primite i kao revakcinu. Čika: Ali nisam zadovoljan. Astra nije dobra. Teta: Gospodine ne možete da birate i menjate kako hoćete. Čika: Svasta. Pa rekli su na vestima da možemo da biramo. Ovo nije nikakav igrokaz ili vic, već stvarna situacija iz jednog beogradskog Doma zdravlja, kojoj sam lično prisustvovao. Odmah da priznam da ja nisam, za razliku od bar 5 miliona stanovnika Srbije, nikakav medicinski stručnjak i pojma nemam o sastavu vakcine niti o tome kako ona deluje na modifikovani RNK. Znam, stidim se, ali je tako (da stvar bude gora, nisam ni fudbalski stručnjak i priznajem da ne bih bio nikakav selektor). Vakcinu sam primio i sasvim se slažem sa antivakserima da ću odapet...

Nikada nisam voleo Tita. Ni kao dete. Nikada nisam video poentu u glorifikaciji jedne osobe koja se prikazuje kao kakav superheroj iz Kumrovca, ali bez kostima. Nije mi nikako bilo jasno zašto se sve vrti oko jednog čoveka. A i nervirao me je. Visio je sa svakog zida, virio sa prve strane svake knjige, smeškao se sa goblena i tapiserija. U školi su nas bombardovali pričama o jadnom malom Joži koji nije imao ni sanke pa se spuštao u starom koritu, ali je kasnije, isključivo svojim trudom i radom, postao najveći sin svih naroda i narodnosti. I sve je on znao da radi: i da se snađe kada je bio jako siromašan dečkić, i da ratuje, i da lovi, i da radi na mašinskom strugu, i sve ostalo. A da ne pričam o potpunom debilnom obožavanju lika i dela maršala koje se najbolje vidi kroz idiotske stihove: otac se voli puno, majka se voli više a Tito se voli najviše. E taj nivo ludila ja nisam mogao, a ni hteo, da razumem. Tada sam sebi dao neku vrstu obećanja koju do danas nisam nisakim podelio. To je...