Reč po reč

Zovem se Lazar Marković. Živim u Beogradu. Imam 37 godina. Pre četiri godine završio sam Singidunum i po zvanju sam diplomirani menadžer. Radio sam u nekoliko firmi na različitim pozicijama. Trenutno ne radim jer sam shvatio da se moje znanje ne ceni dovoljno a i plata nije neka. Planiram da se posvetim kursu za Scrum i Agile i da radim kao Project manager. Naravno online ili eventualno hybride. Stupio sam u kontakt sa nekim poznanicima na LinkedIn-u tako da bi to trebalo da bude ok. Zovem se Lazar Marković. Živim sa roditeljima. Imao sam par dužih veza ali nisam mogao da istrpim to smaranje. To je ipak suviše veliki pritisak za mene a i ne volim obaveze. Već 5 godina sam solo i baš mi prija. Imam vremena da se posvetim sebi i da radim na sebi. Ipak je to najvažnije u ovom trenutku. A za vezivanje ima vremena. Pa neću valjda sad da se zarobim kada sam u najboljim godinama. Mada, koja će i da dođe da živi sa mojim matorcima. I ja ih jedva podnosim. Mislim, mogao sam ja da uzmem kredit z...

Subota pre podne. Lep i sunčan dan. Jedna vrlo prometna gradska ulica. Gužva. Na trotoaru su od ranog jutra postavljene kartonske kutije. Neki su doneli stare poljske krevete koje su na more, na krovnom gepeku, fiće nosile u Makarsku sredinom osamdesetih. Neki su samo prostrli mušeme na beton. Tri para srećnih čarapa za dvestotine dinara. Gaće i majice iz Turske. Oni imaju najbolji pamuk. Bižuterija. Ogrlice i narukvice, minđuše i broševi kupljeni na rate od preprodavaca u državnim preduzećima. Ili dobijeni kao rođendanski poklon. Možda i od muža za godišnjicu braka. Decenijama su stajali po fiokama i kutijama. Polovna garderoba. Nekada crne pantalone na crtu, košulje raznih boja od balon svile, suknje sa volanima i cvetnim dezenima. Izbledelo i istanjeno od previše pranja i nošenja. Kragne iskrzane i nedostaje po neko dugme. Možda će nekome još koristiti. Pored su cipele. Iznošene, razgažene i sa odavno izlizanim đonovima. Šimike, borosane, kabriolet. Tu su i bele cipele sa diskretnom...

Selo nedaleko od Morave. Poslednja subota u februaru. Nešto pre 12 sati počinje okupljanje na proplanku nedaleko od sela. Ljudi dolaze blatnjavim puteljcima iz oba pravca koji od sela vode do proplanka. Dolaze najrazličitijim vozilima: od odavno punoletnog jugića do najnovijih džipova. Ima i „old school“ namernika koji dolaze traktorom i to, naravno po tradiciji, domaćin vozi a domaćica je u korpi u kojoj se najčešće voze svinje na pijacu. Retko ko je došao peške. Na proplanku, kao i na svakom drugom, stalno duva neki vetrić. Počinje i kiša. Ona koju skoro i da ne vidiš i ne osetiš ali vrlo brzo budeš skroz mokar. Neki bi to nazvali pasje vreme. Neposredno ispred proplanka ona dva puta koja vode iz sela se susreću i spajaju u jedan koji okružuje proplanak. Ko prvi stigne nađe bolje mesto za parking. Ili makar malo manje blatnjavo. Mada, u princilu, postoji i neko nepisano pravilo što se tiče mesta. Svako se trudi da priđe što bliže svom mestu na proplanku. Da, to sam zaboravio da napom...