Reč po reč

Utorak, lokalni kafić, 11:30. A: Pa gde si ti čoveče?! Nigde te nema, kao u zemlju da si propao. B: Ma pusti bre. Idem po lekarima više od dve nedelje. A: Ti si lud. Šta ćeš kod lekara? Sve ti je to organizovana mafija. Samo prepisuju lekove od kojih ti nije bolje i još ti strada bubreg ili jetra, pa ti prepisuju nove lekove za to i tako sve u krug. A to im sve farmaceutske kuće plaćaju. Pričala mi šurnjaja. Od njene zaove najbolja drugarica radi kao čistačica u Domu zdravlja. Malo, malo pa lekari idu na planine i na neka savetovanja i dobijaju neke poklone. Mani se ti njih. Samo rakija i beli luk. Ja kad ti kažem. Nego šta ti je? B: Ma izgleda da sam se otrovao na placu. Od vode. Kada smo iskopali bunar voda je bila odlična. Znaš i sam. Izgleda da su je zagadili sa onom divljom deponijom iznad puta. Grozni su tamo ljudi, bacaju smeće svuda redom. Na sve strane. Nije ni čudo. I akumulatori i mašinsko ulje. Nema šta nema. Potrovaćemo sami sebe. A: Ti si bre lud! Kakva crna deponija. Mis...

Demokratija sa sobom nosi jedan problem koji je najlepše opisao Platon: „Vidiš ona tri čobanina prijatelju? Sve dok oni mogu da nadglasaju Sokrata i mene ja u demokratiju ne verujem.“ Nažalost, bar koliko je meni poznato, mi bolji sistem od demokratije nemamo. Barem trenutno. I zato demokratiju treba negovati, kao što treba negovati i narod koji će uživati blagodeti tog sistema u punom obimu. Tu moram da citiram još jednog velikana političke teorije, Karla Marksa: „Svaki narod ima onakvu političku vlast kakvu zaslužuje.“ S obzirom na broj „čobana“ sa jedne strane, odnosno „Platona i Sokrata“ sa druge, s obzirom na to kakve su liste koje smo pravili (one za koga smo sve glasali), i s obzirom na to da nam niko nije prstom upirao koga da zaokružimo, možemo drugim očima pogledati Marksovu izjavu. Niko ko je do sada bio na vlasti u Srbiji nije došao sa strane. Svi su oni potekli iz naroda koji ovde živi. Kada pogledate Skupštinu gledate u izabrane predstavnike baš tog naroda. Tih 250 osoba ...

Prvi susret sa politikom imao sam sa nepunih 14 godina. U stvari, počeo sam da pratim od uvođenja višestranačkog sistema, ali je sigurno prekretnica bio 9. mart, odnosno događaji koji su mu prethodili i koji su zatim usledili. Tada nisam znao da objasnim, što je i sasvim normalno za nekoga tih godina, svoje nezadovoljstvo sa postojećim režimom, ali izgleda da sam bio u pravu. Koristan je taj mladalački bunt. Za razliku od „normalnih“ tinejdžera, ili bolje rečeno od tinejdžera u normalnim vremenima, ja svoj džeparac nisam trošio na časopise o automobilima, kompjuterima ili lagano erotsko štivo, već sam kupovao „Vreme“ i „Borbu“, slušao radio B92. Gutao sam sve o višestranačkom sistemu, o Skupštini, izborima, Vladi,… Učio sam koje su stranke prisutne na sceni, trudio se naivno da spoznam razlike među njima. Nezgodno je to vreme bilo za sve građane a kamoli za pomalo naivno dete koje je tek zagazilo u tinejdžerski period. Bombardovali su nas sa svih strana sa informacijama a najviše sa no...