Kosovo - kritika drugačijeg uma

 Verovatno „najskuplja“ reč u Srbiji. I poprilična tabu tema.

Nemam namere da se ovde bavim istorijom, verom, značajem ili globalnim igrarijama oko istog. Pa čak ni ekonomijom ili budžetima. Pokušaću da tu problematiku prikažem iz dva, ne baš specifična i uobičajena ugla, sve po cenu da budem proglašen za mrzitelja i izdajnika. Pošto sam već sam sebe proglasio trećesrbijancem, neće mi teško pasti ni nova etiketa.

Prvi je ugao jednog, u tom trenutku, jedanaestogodišnjaka. Vraćali smo se odnekud kolima za Beograd i moj sin se sa zadnjeg sedišta raspitivao o rupama na putu. Zašto ih ima toliko, ima li kod nas puta bez rupa, ko treba da ih popravi, itd. Kako je u pitanju bio neki državni ili regionalni put rekao sam mu da je on najverovatnije u nadležnosti državnog preduzeća koje bi trebalo da vodi računa i o rupama, odnosno da popravi put. On je malo zaćutao i onda rekao: Ne mogu da reše rupe na jednom putu a hoće da reše problem Kosova. Nisam imao bilo kakav komentar ni tada, niti mislim da sada trebam da dodam bilo šta. Ponekad deca, neopterećeni gomilom gluposti i informacija, znaju da daju najjednostavnije i najtačnije odgovore i znaju da pogode pravo u centar.

Drugi ugao se ogleda kroz jednu krilaticu ili moto. Ona glasi: dogodine u Prizrenu. Inače je obrada mnogo čuvenije: dogodine u Jerusalimu. Prvo, moram da podsetim da je posle 1995. godine bila vrlo popularna rečenica: dogodine u Kninu, kojom su se, ne samo oni izbegli iz tih krajeva, zaklinjali na povratak otetih teritorija. Da li i dalje možete čuti taj poklik i zašto ne? Nekako se vrlo brzo taj zanos izgubio. Naročito kod onih koji su pohitali da uzmu državljanstvo i putovnicu, jer je ipak jednostavnije za putovanje a naročito boravak i rad u tako nam mrskoj EU. Postoji još jedna stvar koja je vezana za Jevreje i povratak u Jerusalim. Kada je 1948. godine osnovana država Izrael, na toj teritoriji je bilo oko 600 hiljada ljudi koji su se izjašnjavali kao Jevreji. U narednih 2 ili 3 godine, sa različitih strana sveta, došlo je više od 650 hiljada Jevreja i time su trajno izmenili strukturu stanovništva. To je bio njihov put i rešenje. A da pogledamo kako je kod nas?Koliko znate pravih patriJota kojima su usta puna kosovskog zaveta, koji znaju sve rodoljubive pesme napamet i koji na profilnim slikama na društvenim mrežama imaju motive manastira, ikona ili natpis „Kosovo je Srbija“? Onih koji bi svoj život dali za odbranu svete zemlje, naročito ako je to moguće u nekoj „remote“ varijanti (oni su prvi, još pre par decenija, počeli da rade od kuće, odnosno da ratuju iz Beograda). Pretpostavljam mnogo ili makar dovoljno. A koliko istinskih rodoljuba znate koji su sa svojim porodicama otišli iz centralne Srbije, ili bilo kog drugog kraja, i došli da žive na vekovnoj srpskoj zemlji, i na taj način doprineli očuvanju srpske kulture i nacionalnog ponosa i bića bez koga nema života? Pa gde se dedoše prvosrbijanci? Ili je ipak lakše biti patriJota u kafani i na tviteru i delovati iz daleka i eventualno ponekad poći u pokloničko putovanje koje će rezultirati gomilom slika na društvenim mrežama koje će naravno pobrati mnogo lajkova.

Ipak je lajk srce Srbije.